Dugo nisam pisala.
Neobican mi je ponovni osecaj drveta u ruci, miris novih nadolazecih reci koje se stapaju u recenice, dodir papira pod prstima...Ali o cemu da pisem?
Prijateljima? Porodici? O tome kako moj najbolji drug vise nije moj najbolji drug vec decko moje sestre a moja sestra vise nije moja sestra vec devojka mog najboljeg druga? O tome kako u novogodisnjoj noci stojim sama okruzena gomilom drustva i svi mi poslednjoj cestitaju (ili me istovremeno pitaju ko sam ja uopste)?
Da li se i to racuna pod porodicu i prijatelje?
Olovka u ruci nestrpljivo visi iznad papira cekajuci da je pomerim, da nesto uradim.
O cemu da pisam?
Glava mi je toiliko puna misli da ne mogu da izdvojim samo jednu koju bih prenela na papir, kao da mi je neko pruzio saku peska a ja treba da izdvojim samo jedno zrno.
Kako da odaberem misao o kojoj bih pisala? Po obliku? Vremenu nastajanja?
Ne znam.. ni moje inspiracije odavno nema.
Sve je zamrseno, besmisleno, beskorisno.
Nemam zelju za pisanjem ni volju za zivotom. Cini se da se te dve stvari ukrstaju medjusobno, lice pomalo jedna na drugu.
O cemu da pisem?
U kom zrnu svog besmislenog zivota da nadjem trenutak o kom bi vredelo napisati nekoliko recenica?
Ne umem da smislim.
Prolazi vreme. Kazaljke se i protiv moje volje okrecu. Nekad prevarim sebe pa im izvadim baterije da barem mogu da se nadam da je vreme stalo, da ne tece, da me ne gura dublje u besmisao. Ali kako se vade baterije mog zivota? Kako da prevarim sebe da prestanem da udisem vazduh barem na neko vreme, dok ne bude bolje? Da li uopste postoji sansa da bude bolje?
Dani odlaze. Kaskaju za mnom. Ne mogu da me prestignu a ja cak i ne hodam brzo. Nizu se jedan za drugim kao biseri na ogrlicu... A ja ne nosim nakit. I u svakom danu koji me prati osecam podsmeh sudbine koja se igra sa mnom i ne da mi da teram dane po svom vec ih okrece naglavacke bas kada moje jutro ulazi u njih.
Te dane trosim u dva broja vecem duksu dodatno umotana u neko toplo cebe, cesto zagledana u neku zamisljenu tacku, umesto ovaca brojeci svoje neuspehe optimisticno pokusavajuci da zaspim dok mi vrele suze greju i kvase lice umorno od trazenja nekog smisla u svemu tome. Toliko je suza ostavilo trag na tom licu da cesto sebe u ogledalu ne mogu ni da prepoznam ni da pronadjem. Tuga mi se urezuje u svaki osmeh koliko god ja pokusavala da je oteram a osmesi se ne ogledaju u ocima jer nisu pravi.. I ne secam se vise kad sam se poslednji put onako, bas od srca nasmejala...
Ispitujem svoje lice. To za koje godinama slusam da nije lepo, to cije karakteristike toliko odudaraju od obelezja moje porodice tako da sluzi samo kao dodatni dokaz koliko joj ne pripadam. Tamni kolutovi oko ociju poklapaju se sa crvenilom koje okruzuje nebeskoplavu boju koja je zapravo jedini lep ukras koji posedujem.
Prekrivam ogledalo iako nije ono krivo i vracam se u svoju pescanu oluju misli u kojoj ne mogu da pronadjem zrno vredno spominjanja.
Suze ne nameravaju da stanu a ja prestajem da pokusavam da se nasmejem.
Olovka u mojoj ruci vec poskakuje od zelje za pisanjem a ja i dalje ne znam o cemu bih pisala.
Moja inspiracija je, cini mi se, otisla na neki daleki put i bez namere da se vrati uselila se u nekog drugog. Cak i neka stvar van mog domasaja, nesto neopipljivo, nesto van culnog opazanja kao sto je inspiracija bezi od mene, dakle sta drugo ocekivati od ljudi? Samo cekam dan kad ce i rodjena senka da mi nestane samo da nema nikakve veze sa mnom.
Sto jace grlim cebe kojim sam se ogrnula to dublje ulazi hladnoca u mene. Drhti mi ruka u kojoj drzim olovku a papir je poluprazan i poluisaran neuspelim pokusajima da sastavim komadice nebuloza koje mi se roje u glavi.
Mozda bih mogla da pisem o njemu, nisam odavno. O njemu koji me je posle svega sto sam ucinila za njega izbrisao iz svog zivota kao da sam samo pogreseno slovo u recenici njegovog zivota. O njemu koji je resio da pred mojim ocima slomi sve sto mi je ikada vredelo, da mi iscupa srce i zajedno sa nasim godinama samo ga baci u vodu i pusti da potonu...
Ne, ne mogu da pisem o njemu. Ne mogu. Sve svoje sto sam imala dala sam njemu, nije mi cak ostalo ni dovoljno suza da se isplacem a kamoli reci da opisem sta mi je uradio.
Da li da pisem o osobi u kojoj sam nasla neku vrstu utehe i isto tako ostala da stojim sama posle svega? Ne, ne mogu ni o njemu, previse sam vremena potrosila na njega, ne mogu i poslednje zrno inspiracije.
Ne umem.
Olovka razocarano pada na pod jer u stanju u kom se nalazim ne mogu da nadjem to zrno peska koje bi mi posluzilo kao neki pocetakj price koja bi mogla da nastane. Cini se da u mom besmislenom zivotu ne postoji prica koja bi mogla da nastane.
Mozda bi trebalo da prestanem da pisem.
Neobican mi je ponovni osecaj drveta u ruci, miris novih nadolazecih reci koje se stapaju u recenice, dodir papira pod prstima...Ali o cemu da pisem?
Prijateljima? Porodici? O tome kako moj najbolji drug vise nije moj najbolji drug vec decko moje sestre a moja sestra vise nije moja sestra vec devojka mog najboljeg druga? O tome kako u novogodisnjoj noci stojim sama okruzena gomilom drustva i svi mi poslednjoj cestitaju (ili me istovremeno pitaju ko sam ja uopste)?
Da li se i to racuna pod porodicu i prijatelje?
Olovka u ruci nestrpljivo visi iznad papira cekajuci da je pomerim, da nesto uradim.
O cemu da pisam?
Glava mi je toiliko puna misli da ne mogu da izdvojim samo jednu koju bih prenela na papir, kao da mi je neko pruzio saku peska a ja treba da izdvojim samo jedno zrno.
Kako da odaberem misao o kojoj bih pisala? Po obliku? Vremenu nastajanja?
Ne znam.. ni moje inspiracije odavno nema.
Sve je zamrseno, besmisleno, beskorisno.
Nemam zelju za pisanjem ni volju za zivotom. Cini se da se te dve stvari ukrstaju medjusobno, lice pomalo jedna na drugu.
O cemu da pisem?
U kom zrnu svog besmislenog zivota da nadjem trenutak o kom bi vredelo napisati nekoliko recenica?
Ne umem da smislim.
Prolazi vreme. Kazaljke se i protiv moje volje okrecu. Nekad prevarim sebe pa im izvadim baterije da barem mogu da se nadam da je vreme stalo, da ne tece, da me ne gura dublje u besmisao. Ali kako se vade baterije mog zivota? Kako da prevarim sebe da prestanem da udisem vazduh barem na neko vreme, dok ne bude bolje? Da li uopste postoji sansa da bude bolje?
Dani odlaze. Kaskaju za mnom. Ne mogu da me prestignu a ja cak i ne hodam brzo. Nizu se jedan za drugim kao biseri na ogrlicu... A ja ne nosim nakit. I u svakom danu koji me prati osecam podsmeh sudbine koja se igra sa mnom i ne da mi da teram dane po svom vec ih okrece naglavacke bas kada moje jutro ulazi u njih.
Te dane trosim u dva broja vecem duksu dodatno umotana u neko toplo cebe, cesto zagledana u neku zamisljenu tacku, umesto ovaca brojeci svoje neuspehe optimisticno pokusavajuci da zaspim dok mi vrele suze greju i kvase lice umorno od trazenja nekog smisla u svemu tome. Toliko je suza ostavilo trag na tom licu da cesto sebe u ogledalu ne mogu ni da prepoznam ni da pronadjem. Tuga mi se urezuje u svaki osmeh koliko god ja pokusavala da je oteram a osmesi se ne ogledaju u ocima jer nisu pravi.. I ne secam se vise kad sam se poslednji put onako, bas od srca nasmejala...
Ispitujem svoje lice. To za koje godinama slusam da nije lepo, to cije karakteristike toliko odudaraju od obelezja moje porodice tako da sluzi samo kao dodatni dokaz koliko joj ne pripadam. Tamni kolutovi oko ociju poklapaju se sa crvenilom koje okruzuje nebeskoplavu boju koja je zapravo jedini lep ukras koji posedujem.
Prekrivam ogledalo iako nije ono krivo i vracam se u svoju pescanu oluju misli u kojoj ne mogu da pronadjem zrno vredno spominjanja.
Suze ne nameravaju da stanu a ja prestajem da pokusavam da se nasmejem.
Olovka u mojoj ruci vec poskakuje od zelje za pisanjem a ja i dalje ne znam o cemu bih pisala.
Moja inspiracija je, cini mi se, otisla na neki daleki put i bez namere da se vrati uselila se u nekog drugog. Cak i neka stvar van mog domasaja, nesto neopipljivo, nesto van culnog opazanja kao sto je inspiracija bezi od mene, dakle sta drugo ocekivati od ljudi? Samo cekam dan kad ce i rodjena senka da mi nestane samo da nema nikakve veze sa mnom.
Sto jace grlim cebe kojim sam se ogrnula to dublje ulazi hladnoca u mene. Drhti mi ruka u kojoj drzim olovku a papir je poluprazan i poluisaran neuspelim pokusajima da sastavim komadice nebuloza koje mi se roje u glavi.
Mozda bih mogla da pisem o njemu, nisam odavno. O njemu koji me je posle svega sto sam ucinila za njega izbrisao iz svog zivota kao da sam samo pogreseno slovo u recenici njegovog zivota. O njemu koji je resio da pred mojim ocima slomi sve sto mi je ikada vredelo, da mi iscupa srce i zajedno sa nasim godinama samo ga baci u vodu i pusti da potonu...
Ne, ne mogu da pisem o njemu. Ne mogu. Sve svoje sto sam imala dala sam njemu, nije mi cak ostalo ni dovoljno suza da se isplacem a kamoli reci da opisem sta mi je uradio.
Da li da pisem o osobi u kojoj sam nasla neku vrstu utehe i isto tako ostala da stojim sama posle svega? Ne, ne mogu ni o njemu, previse sam vremena potrosila na njega, ne mogu i poslednje zrno inspiracije.
Ne umem.
Olovka razocarano pada na pod jer u stanju u kom se nalazim ne mogu da nadjem to zrno peska koje bi mi posluzilo kao neki pocetakj price koja bi mogla da nastane. Cini se da u mom besmislenom zivotu ne postoji prica koja bi mogla da nastane.
Mozda bi trebalo da prestanem da pisem.
Нема коментара:
Постави коментар