Tajno mesto na koje odlaze ljudi koji kazu da nikad nece otici.

Sama sam.
Cujem odjek tisine u prevelikoj kuci.
Cujem kako mi misli odzvanjaju u glavi onako kako kamen odzvanja kad udari u metalnu povrsinu.
Da, moje misli su moj kamen, teske i neupotrebljive.
Palim svetlo da zavaram sebe da tu ima jos nekoga, palim televizor tek tako da ima neki zvuk, zatvaram oci dovoljno dugo da naviknem cula na halucinaciju koju sam stvorila.
Jos uvek sam sama.
Gde su svi?
Gde odlaze svi ti ljudi koji se zakunu da nikad nece otici? Da li svi oni odlaze na isto mesto?
Da li sede okupljeni na tom mestu i pricaju o tome kako su otisli?
Mozda postoje kao neka tajna organizacija?
Previse gledam filmove.
Verovatno zato sto ne pricam ni sa kim a vreme nekako moram da ispunim.
Ne ucim, nisam talentovana ni za sta tako da su i ti filmovi na neki nacin previse za mene.
Ali volim da citam. Gasim televizor i uzimam knjigu. Ne znam dokle sam stigla ali nije mi tesko da pronadjem. Ozivljavam predele, likove, znam da je sve to nestvarno ali odjednom vise nisam sama.
Ne mora da bude stvarnost, nije vazno sto nista od toga ne postoji ali brise se samoca sama od sebe. Dodirujem stvari koje likovi dodiruju, udisem isti vazduh kao i oni. Da, postoji veza tu negde, jaca i cvrsca veza od one koju stvaram sa ljudima.
Ne bezim ja od ljudi, bezim od njihovih karaktera, njihovih lazi, bezim od proslosti koju su mi izgradili i nadam se da u buducnosti nece biti takvih. Ali uvek ih ima. Uvek se stvori neko ko srusi sve, srusi zelje, snove, srusi volju za zivotom, tek tako sve pretvori u prah. Ali ipak odlucis da ponovo verujes ljudima i tako se vrtis u krug. Dakle ne bezim od ljudi, ali koja je svrha te vrteske? Dokle se zavaravati da ce stvari postati bolje? Dokle se nadati stvarima od kojih je i nada odavno odustala? Zato stresem glavom i vratim se citanju. Tamo postoje prijateljstva, postoje savrsene ljubavi i neka je sve izmisljeno barem je stvarnije i cvrsce od danasnjih prijateljstava.
A ti, koji odlucis da se vezes za mene, ne moras da cuvas ostvarenje mojih snova u malom prstu treba mi tek toliko da izdvojis vremena za mene, da razumes sta ti pricam i da ne teras pricu po svom..
Da, sva je prilika da takva osoba ne postoji, dakle kome se obracam? S kim pricam?
Ne umem vise ni dovoljno smislenih recenica da sklopim a da ne zapitam samu sebe sta sam htela da kazem i kome i zbog cega uopste pisem?
Ne, definitivno vise nista nema smisla.
I svi ti ljudi koji neumorno daju neke savete kako treba da budem srecna i sve ce krenuti svojim tokom, svi oni su isto tako nestvarni kao i moji likovi jel da? Svi oni su zapravo neka cudna besmislena zajebancija mog kompa, na kom toliko vremena provodim. koji pokusava da me uveri da mozda ipak postoje neki dobri ljudi... mada koga ja zavaravam?
Tu je negde i moj tipican besmisleni dan, samo se krije. Tu je i rep koji vezem na vrh glave kao sto radim svakog jutra i isti ritual koji obavljam svakog jutra. Da, sve je tu samo mi nesto fali a ja i dalje ne znam sta. Nepostojeca osobo sa kojom razgovaram, reci mi sta mi fali?
Vraca se buka moje tisine. Mozak je odlucio da prestane da me zavarava da imam neko drustvo.
Sto me vodi do pretpostavke da je ta stvar koja mi fali zapravo neko da me smiri, da mi ispuni tu preglasnu tisinu i da me zagrli tako da odnese sve lose stvari iz mog zivota, da odnese sve moje suze i samo da cuti i bude tu.. Kad vec niko drugi nije.
Suza mi klizi niz obraz i iako je vrela, u dodiru sa mojom hladnom kozom postaje ledena kap tako da mi se sneg pored nje cini kao najtoplije more...
Da, daleko je sve to od dobrog.
Ali nema nikoga da ugasi svetlo, da kaze da je tu i da tvarno ostane tu..
Mada, kad malo bolje razmislim, ne mora da govori da ce biti tu jer bi se to verovatno zavrsilo na onom tajnom mestu gde se sastaju svi oni koji odu a zakleli su se da nece.. Da, sigurna sam da ne zelim da mi nista kaze, samo da bude tu. Onako kako niko do sad nije bio.
Nadam se mada mi se svetlo, koje i dalje samo od sebe gori, smeje u lice jer se nista ne desava a ja vec pocinjem da pricam sama sa sobom. I to na neki nacin ispunjava tisinu.
Ko zna, mozda ce dolazeca noc doneti nesto bolje?
Vredi li da se pred spavanje opet pomolim da se sutra ne probudim?
Vredi li da jos jednu noc cekam da na krevetu iznad mene cujem nepromenljivo sestrino disanje kao znak da je zaspala pa da se uspavam suzama?
Vredi li da se nadam jos jednom danu koji cu opet provesti sama a okruzena ljudima?
Ne, ni moje recenice jos uvek nemaju smisla.
Tu je negde kamen mojih misli, pritiska mi grudi da ne mogu da disem a ako nestane onda to prestajem da budem ja.
Mozda je poenta svega da ja vise ne budem ja?
Prazna je kuca, sama sam.
Tisina odzvanja i samo me jos vise cini nervoznom.
Mozak odlucuje da opet pokusa da me prevari da ima neka osoba tu sa mnom iako ne mogu nijednim culom da je osetim.
I, Ivana, da li si odlucila sa kim to pricas i kome pises?
Tisina me cak nije udostojila ni odgovora, samo je nastavila da mi se ruga u lice.