Praznina

Crno. Neshvatljivo. Nedostizno a opet dostupno. Duboko? Najdublje. Negde izmedju talasa beznadja i najgore nocne more. Tu negde plutam. Plivam i odrzavam se kao kap ulja u vodi koja je jaca od njega a ne moze da ga proguta. Tu sam negde. Migoljim se i drzim u zivotu mada ne vidim poentu njega. Gde cu zavrsiti? Ne znam. Dno ne mogu da vidim mada ga dodirujem vrhovima prstiju.
Gde sam? Gde je obala? Zasto toliko dugo nikoga nema da me spase? Da me izvadi iz bure talasa koji me nose bez namere da me oslobode? Zar niko, bas niko, ni jedna jedina osoba nije primetila da me nema i pomislila da treba da me spase? Da mi treba pomoc?
Niko me zapravo i ne vidi. Daleko svi oni lebde iznad moje pretece bure. Znam da su visoko na sigurnom jer vidim mirne oblake po kojima oni gaze. Predaleko su ti isti oblaci da se i ja na njih popnem ali, isto kao i dno, mogu da ih dodirnem (ako se bas potrudim) vrhovima prstiju. Da, tu su oblaci po kojima hodaju svi oni koji bi mogli da me izbave odatle a ne zele. Setkaju, sepure se svojom slobodom, zive i opstaju jer ih je briga za druge.
Mozda me zato nema medju njima? Ne smatram se nekom preterano dobrom osobom koja bi mogla da ode u manastir ali ne bih nikoga ostavila tako kao sto sam ja bila ostavljena. Valjda je u tome razlika, da bi pomogao nekome treba da se nadjes u takvoj situaciji da znas kroz sta prolazi i da mu ne pozelis to.
Daleko su takva osecanja od ljudi koji koracaju iznad, po oblacima. U koracima im cujem odlucnost, volju da istraju u svojim namerama makar gazili sve one koji su drugaciji od njih. Previse sam tih koraka i gazenja na svojoj kozi osetila i vristala u svom bolu.
Duboko? Najdublje. Tu, gde se spajaju svi oni trenuci u sred noci kada se covek priseti svojih najgorih odluka i preispituje svoje postupke koje ne moze da promeni. Tu sam. Iako sam na velikoj dubini ja zapravo plutam. Cekam da me proguta samoca, nistavilo, i sve mi se cini da necu morati jos dugo da cekam. Tu je, iznad mene, trazi priliku da popustim do kraja pa da me potopi u najcrnje virove dok jednom zauvek ne prestanem da disem i zagledam se u horizonte koje vise ne mogu da vidim, a niko se ne nadje kraj mene da mi sklopi oci i kaze da cu mu nedostajati.
Da, nema tih ljudi ni sada a nece ih biti ni kada odem.
Dakle zasto odlazim? Od cega bezim kad ne postoji niko ko bi me pojurio? Ko bi se okrenuo za mnom? Koja je svrha bezanja kada cu ionako potonuti nesvesna svega oko sebe i odlutati mnogo dalje nego sto sam ikada mislila da cu stici?
Voda vec preti da mi napuni pluca ali ni ne trudim se da je izbacim. Tu je moje more, moje najomiljenije mesto i moje staniste. More, ono sto najvise volim od svih plavetnila na svetu. Najdalja tacka i poslednje odresiste. Vec dodirujem dno vrhovima prstiju i smesim se svojoj poslednjoj pomisli.
Ne, ovde me zasigurno niko nece pronaci.