Pluca se sastoje od dva krila: levog i desnog.
To je prva definicija koju naucimo o organu koji je neverovatno bitan za nase opstajanje.
Da, takva su pluca kod svih normalnih ljudi. Moj slucaj je malo drugaciji.
Kao mala sam obozavala da ronim. Moji roditelji, u retkim trenucima kada su raspolozeni da pricaju o mom detinjstvu, spominju pricu o tome kako sam ja prvo naucila da ronim pa tek onda da plivam, pricam pa cak i hodam. Da, voda je moja drugo staniste. Umela sam nekad i po 3-4 minuta da zadrzim vazduh i da mi uopste ne smeta. Da, umela sam, ranije.
Dok jednog dana nisam na snimku pluca konacno videla zbog cega sam drugacija od drugih ljudi. Srcana senka koso polozena. Gomila medicinskih izraza koje nisam razumela a ni sad ih ne razumem. Borac? Da li sam borac?
Ja koja ne umem da se odbranim kad nisam kriva za nesto vec to prihvatim tek tako? Ja da se borim za nesto toliko bitno a opet prazno i neispunjeno kao sto je moj zivot?
Nisam imala izbora, morala sam da pokusam,. Htela sam da dokazem sebi da cu ako se tada izborim sa tim mozda imati neku svetliju buducnost, mozda se nesto bolje desi kasnije ako bih tada prezivela?
Ne, nista se nije desilo. Da li sam se uzalud borila?
Da li su uzalud provedeni svi oni sati u bolnickom krevetu dok gledam u izlizani sterilni beli plafon u koji je pre mene verovatno gledalo milion drugih osoba? Da li su uzalud otisle sve one kapi krvi koje sam davala na analizu da bi mi svaki put doneli iste rezultate?
Ne, nisam ja borac.
Da se vratim na pocetak, to levo i desno krilo od kojih toliko zavisim, zar nisu ta krila mogla da ispune svoju jedinu funkciju?
Ili, zar nisam jednostavno mogla da se rodim potpuno normalna i da ne zalim za svim onim trenucima u kojima sam mogla da dam krv a nisam smela jer je i meni preko potrebna?
Sve sto sam zelela u tim predugim bolnickim nocima bilo je da budem normalna, da budme kao ostali i da me ne gledaju popreko svaki put kada bleda izadjem iz kuce, ili kada prestanem da trcim jer ne mogu vise a izdrzala sam svega par koraka?
Da, nekima je to smesno.
Ne bi bilo smesno kada bi bio neko drugi u pitanju, pozelim da vrisnem svim tim ljudima koji misle da je zanimljivo sve sto mi se desava.
Da, vise ne mogu ni da ronim.
Ne mogu da radim jedinu stvar na svetu koju sam volela da radim.
Ne mogu vise ni da zaplacem jer ne vidim svrhu toga.
Ne mogu da sazaljevam sebe a jos manje volim kada to drugi rade umesto mene.
Cudan je to osecaj.
Cudno je kada te ljudi koji glume da su ti prijatelji pozovu napolje a ti ne umes da im objasnis da je napolju previse hladno i da taj vazduh grebe po plucima kao hiljadu vatri na jednom mestu.
Ja bih se rado moje vatre oslobodila.
Jos jedna noc u bolnici. Sta cekam? Cekam neke bolje vesti? Cekam neku nadu da zaiskri na plafonu iznad moje glave? Cekam jos snova za koje verovatno nece biti prilike da ih ostvarim?
Preduga noc. Secam se nekog polusna, sarenih linija i gomile zvezda koje neumorno sijaju i cini mi se da ako se samo jedna ugasi i ja se gasim sa njom.
Budim se iz petocasovne anestezije. U prvi mah ne znam ni gde sam ni ko sam ni zasto sam tu. Zasto sam tako cvrsto vezana za krevet na kom se nalazim? Zasto mi je pretesko da ustanem? Osecam kao da u glavi imam tone koje ne mogu da izbacim. Suza mi se sliva niz obraz ali jedva da je osecam. To je neka od propratnih reakcija na anesteziju, rekli su mi. Secam se toga kroz neku sarenu maglu.
Disem. Boli me. Boli me kao da udisem smirgle a ne kiseonik. Gorim. Gorim i cekam da se pretvorim u pepeo. Vracam se u snove. Secam se nekih tamnih ociju ali ne znam kome pripadaju. Ne znam jer nisu to one oci koje zelim. Ponovo se susrecem sa plafonom.
Neko u belom mantilu stoji blizu mene ali glava mi je preteska da bih pogledala ko je. Cujem gomilu latinskih izraza i pretpostavljam da je to neka moja dijagnoza.
Necu vise moci toliko dugo da ronim.
Sama pomisao na to me rastuzuje. Zasto nisam, kada sam poslednji put zaronila, zapamtila svaki detalj morskog dna u koje sam toliko bila zaljubljena? Zasto nisam napravila mentalnu zabelesku da ne smem da zaboravim ni jedan jedini gram tog osecanja slobode i plivanja u nepoznato?
Beli mantil pored mene deluje kao da razume moje bezglasno kukanje.
Mozda ti se kapacitet poveca posle nekog vremena, kaze mi.
Mozda... Mozda...
Mogu da zivim sa jednim ''mozda'' zar ne?
To je prva definicija koju naucimo o organu koji je neverovatno bitan za nase opstajanje.
Da, takva su pluca kod svih normalnih ljudi. Moj slucaj je malo drugaciji.
Kao mala sam obozavala da ronim. Moji roditelji, u retkim trenucima kada su raspolozeni da pricaju o mom detinjstvu, spominju pricu o tome kako sam ja prvo naucila da ronim pa tek onda da plivam, pricam pa cak i hodam. Da, voda je moja drugo staniste. Umela sam nekad i po 3-4 minuta da zadrzim vazduh i da mi uopste ne smeta. Da, umela sam, ranije.
Dok jednog dana nisam na snimku pluca konacno videla zbog cega sam drugacija od drugih ljudi. Srcana senka koso polozena. Gomila medicinskih izraza koje nisam razumela a ni sad ih ne razumem. Borac? Da li sam borac?
Ja koja ne umem da se odbranim kad nisam kriva za nesto vec to prihvatim tek tako? Ja da se borim za nesto toliko bitno a opet prazno i neispunjeno kao sto je moj zivot?
Nisam imala izbora, morala sam da pokusam,. Htela sam da dokazem sebi da cu ako se tada izborim sa tim mozda imati neku svetliju buducnost, mozda se nesto bolje desi kasnije ako bih tada prezivela?
Ne, nista se nije desilo. Da li sam se uzalud borila?
Da li su uzalud provedeni svi oni sati u bolnickom krevetu dok gledam u izlizani sterilni beli plafon u koji je pre mene verovatno gledalo milion drugih osoba? Da li su uzalud otisle sve one kapi krvi koje sam davala na analizu da bi mi svaki put doneli iste rezultate?
Ne, nisam ja borac.
Da se vratim na pocetak, to levo i desno krilo od kojih toliko zavisim, zar nisu ta krila mogla da ispune svoju jedinu funkciju?
Ili, zar nisam jednostavno mogla da se rodim potpuno normalna i da ne zalim za svim onim trenucima u kojima sam mogla da dam krv a nisam smela jer je i meni preko potrebna?
Sve sto sam zelela u tim predugim bolnickim nocima bilo je da budem normalna, da budme kao ostali i da me ne gledaju popreko svaki put kada bleda izadjem iz kuce, ili kada prestanem da trcim jer ne mogu vise a izdrzala sam svega par koraka?
Da, nekima je to smesno.
Ne bi bilo smesno kada bi bio neko drugi u pitanju, pozelim da vrisnem svim tim ljudima koji misle da je zanimljivo sve sto mi se desava.
Da, vise ne mogu ni da ronim.
Ne mogu da radim jedinu stvar na svetu koju sam volela da radim.
Ne mogu vise ni da zaplacem jer ne vidim svrhu toga.
Ne mogu da sazaljevam sebe a jos manje volim kada to drugi rade umesto mene.
Cudan je to osecaj.
Cudno je kada te ljudi koji glume da su ti prijatelji pozovu napolje a ti ne umes da im objasnis da je napolju previse hladno i da taj vazduh grebe po plucima kao hiljadu vatri na jednom mestu.
Ja bih se rado moje vatre oslobodila.
Jos jedna noc u bolnici. Sta cekam? Cekam neke bolje vesti? Cekam neku nadu da zaiskri na plafonu iznad moje glave? Cekam jos snova za koje verovatno nece biti prilike da ih ostvarim?
Preduga noc. Secam se nekog polusna, sarenih linija i gomile zvezda koje neumorno sijaju i cini mi se da ako se samo jedna ugasi i ja se gasim sa njom.
Budim se iz petocasovne anestezije. U prvi mah ne znam ni gde sam ni ko sam ni zasto sam tu. Zasto sam tako cvrsto vezana za krevet na kom se nalazim? Zasto mi je pretesko da ustanem? Osecam kao da u glavi imam tone koje ne mogu da izbacim. Suza mi se sliva niz obraz ali jedva da je osecam. To je neka od propratnih reakcija na anesteziju, rekli su mi. Secam se toga kroz neku sarenu maglu.
Disem. Boli me. Boli me kao da udisem smirgle a ne kiseonik. Gorim. Gorim i cekam da se pretvorim u pepeo. Vracam se u snove. Secam se nekih tamnih ociju ali ne znam kome pripadaju. Ne znam jer nisu to one oci koje zelim. Ponovo se susrecem sa plafonom.
Neko u belom mantilu stoji blizu mene ali glava mi je preteska da bih pogledala ko je. Cujem gomilu latinskih izraza i pretpostavljam da je to neka moja dijagnoza.
Necu vise moci toliko dugo da ronim.
Sama pomisao na to me rastuzuje. Zasto nisam, kada sam poslednji put zaronila, zapamtila svaki detalj morskog dna u koje sam toliko bila zaljubljena? Zasto nisam napravila mentalnu zabelesku da ne smem da zaboravim ni jedan jedini gram tog osecanja slobode i plivanja u nepoznato?
Beli mantil pored mene deluje kao da razume moje bezglasno kukanje.
Mozda ti se kapacitet poveca posle nekog vremena, kaze mi.
Mozda... Mozda...
Mogu da zivim sa jednim ''mozda'' zar ne?
Нема коментара:
Постави коментар