Legenda kaže da je jednom, ko zna kad, postojao jedan "izgubljeni" vladar neke do sada već zaboravljene države. Na rođenju je kao poklon dobio jedan crveni svileni jastuk za koji se verovalo da, ko god bi na njemu sanjao, njegovi snovi bi se pretočili u stvarnost. Poklon nije došao sa porukom i svi su se kleli da nisu videli ko ga je doneo, mada su se mnogi mogli zakleti da su videli devojčicu bele puti a da niko nije znao ko je ona.
Od tog dana je Izgubljeni počeo da živi sve svoje živote. Sanjao bi mora, šum drveća, ptice i planete. Kad god bi otvorio oči našao bi se u nekoj drugoj stvarnosti, a da se ne bi ni pomerio sa mesta. Svaki san koji je sanjao ostvario bi mu se. Noć bi započeo na svom jastuku, jutro bi dočekao u nekom univerzumu zarobljenom između njegove podsvesti i njegove mašte, gde nikad nije bio ni dan ni noć. Putovao je kroz snove toliko da više nije mogao da ih razlikuje od budnosti. Više nije postojao i više nije znao ko je. Ljudi oko njega bili su zabrinuti zbog njegovog života u snovima, plašili su se da se nikad neće vratiti u stvarnost, te su ga zbog toga i prozvali "Izgubljeni". U svom svetu snova uvek je ljubio najlepše devojke, imao zlata koliko je hteo, preživeo je prošlost i video budućnost, čekao je i želeo je, imao je sve i uvek je dobijao još. Ali nikada nije pronašao sebe. Svi su pokušavali da mu pomognu da izađe iz svoje zamišljenosti, koje on naravno nije ni bio svestan. Tražili su šta se desilo sa prethodnim vlasnikom, kako je on uspeo da jastuk prosledi dalje i gde je on nestao. Tražili su način da se jastuk uništi, da se Izgubljeni probudi, da se svet snova rasturi. Ali niko nije uspeo da pronađe poreklo crvenog jastuka i već su se svi pomirili sa tim da je sudbina Izgubljenog da zauvek pluta zarobljen u onom trenutku kad se oči tek sklope pa se još uvek čuju krici jave a ipak talasi sna vuku u dubine. Izgubljeni je svakog dana pomalo kopnio a njegova priča polako nestajala u zaborav. Jednog jutra, ili noći, negde u snu ili na javi, Izgubljenom je prišla jedna devojčica. Kože bele kao sneg, blistavih prestrašenih očiju i tužnog osmeha, stala je pred njega više ličeći na duha nego na dete. Očima boje izbledelog ametista prodorno je posmatrala Izgubljenog, kao da može da vidi njegovo srce i pročita njegovu dušu. Pružila mu je svoju ruku, hladnu kao led, kao da ga izaziva da je dodirne. Opijen i nesvestan svoje realnosti u snovima, odlučio je da joj pruži ruku i dozvoli da ga to malo bledo dete odvede u ono što je on mislio da je sledeća pustolovina. Na dodir njene kože, oko njih su se promenila godišnja doba, kroz glavu su mu prošle sve godine koje je proveo u "drugom" svetu, u istom trenutku je bio beba koja prvi put sanja na crvenom jastuku i starac koji će tek postati.
Od tog dana je Izgubljeni počeo da živi sve svoje živote. Sanjao bi mora, šum drveća, ptice i planete. Kad god bi otvorio oči našao bi se u nekoj drugoj stvarnosti, a da se ne bi ni pomerio sa mesta. Svaki san koji je sanjao ostvario bi mu se. Noć bi započeo na svom jastuku, jutro bi dočekao u nekom univerzumu zarobljenom između njegove podsvesti i njegove mašte, gde nikad nije bio ni dan ni noć. Putovao je kroz snove toliko da više nije mogao da ih razlikuje od budnosti. Više nije postojao i više nije znao ko je. Ljudi oko njega bili su zabrinuti zbog njegovog života u snovima, plašili su se da se nikad neće vratiti u stvarnost, te su ga zbog toga i prozvali "Izgubljeni". U svom svetu snova uvek je ljubio najlepše devojke, imao zlata koliko je hteo, preživeo je prošlost i video budućnost, čekao je i želeo je, imao je sve i uvek je dobijao još. Ali nikada nije pronašao sebe. Svi su pokušavali da mu pomognu da izađe iz svoje zamišljenosti, koje on naravno nije ni bio svestan. Tražili su šta se desilo sa prethodnim vlasnikom, kako je on uspeo da jastuk prosledi dalje i gde je on nestao. Tražili su način da se jastuk uništi, da se Izgubljeni probudi, da se svet snova rasturi. Ali niko nije uspeo da pronađe poreklo crvenog jastuka i već su se svi pomirili sa tim da je sudbina Izgubljenog da zauvek pluta zarobljen u onom trenutku kad se oči tek sklope pa se još uvek čuju krici jave a ipak talasi sna vuku u dubine. Izgubljeni je svakog dana pomalo kopnio a njegova priča polako nestajala u zaborav. Jednog jutra, ili noći, negde u snu ili na javi, Izgubljenom je prišla jedna devojčica. Kože bele kao sneg, blistavih prestrašenih očiju i tužnog osmeha, stala je pred njega više ličeći na duha nego na dete. Očima boje izbledelog ametista prodorno je posmatrala Izgubljenog, kao da može da vidi njegovo srce i pročita njegovu dušu. Pružila mu je svoju ruku, hladnu kao led, kao da ga izaziva da je dodirne. Opijen i nesvestan svoje realnosti u snovima, odlučio je da joj pruži ruku i dozvoli da ga to malo bledo dete odvede u ono što je on mislio da je sledeća pustolovina. Na dodir njene kože, oko njih su se promenila godišnja doba, kroz glavu su mu prošle sve godine koje je proveo u "drugom" svetu, u istom trenutku je bio beba koja prvi put sanja na crvenom jastuku i starac koji će tek postati.
Tada je shvatio ko je devojčica. Tužno mu se osmehnula i pre nego što je nestala uspeo je da je pita kako da se vrati u realnost i u život koji je odavno trebalo da bude njegov.
"Jednostavno je" rekla je glasom hladnijim od leda, a toplijim od Sunca "samo sanjaj da je jastuk poklonjen nekom drugom. Kontroliši svoje snove onako kako si do sada dozvoljavao da kontrolišu oni tebe."
"Hoće li onda sve proći? Da li ću onda shvatiti ko sam ja ustvari?" Imao je toliko pitanja za nju. "Da li ćemo se ponovo sresti sada kada nas više ne vezuje ovaj svet snova?" Iz nekog njemu nepoznatog razloga osećao je neverovatnu bliskost i povezanost sa tim poluduhom za koji još uvek nije bio siguran ni da je san ni da je java. Devojčica se još jednom tužno osmehnula a zatim nestala. Za njom je ostao samo beličasti trag u vazduhu i njene prestrašene oči zauvek urezane Izgubljenom u sećanje.
Legenda kaže da se nakon toga sve vratilo u normalu.
Mada, ko to može da zna? Za Izgubljenog je toliko dugo svet snova bio normala da je sve nakon toga izgledalo kao da je naopako. Devojčicu više nikad nije video, ali nije ni zaboravio šta mu je rekla. Ne dozvoli svojim snovima da te kontrolišu. Znao je da, ako ponovo zaplovi u tu brzu reku snova i pusti da ga te struje odvuku, više nikad neće moći da se vrati.
Crveni svileni jastuk je nestao i više niko nije uspeo da mu uđe u trag.
Ostala su samo pitanja: koliko Izgubljenih se krije među nama, sanjajući na svojim svilenim jastucima? Da li znaju šta je oko njih stvarnost ili im je glava zauvek zarobljena u oblacima? Da li ih treba probuditi i baciti u surovu realnost ili ih ostaviti da sanjaju ono što žele a ne mogu da imaju?
Da li i ja pripadam njima?
Da li i ja pripadam njima?
I, ako da, da li uopšte želim da se probudim?
Нема коментара:
Постави коментар