Pet godina kasnije

Prošlo je pet godina.
Znala sam. Sekund pre nego što sam se probudila po milioniti put, znala sam da ću se probuditi. A znala sam i zbog čega. Znala sam i to da ni taj put neće biti poslednji.
Ustala sam, kao pijana pronašla put do kupatila i, po treći put te noći, umila se ledenom vodom da obrišem snom izazvane suze. Nisam ni morala da pogledam da bih znala da mi se ruke tresu. Presvukla sam se jer mi je majica ponovo bila mokra.
Znajući da neću moći ponovo da zaspim tako brzo, upalila sam laptop i počela da ti pišem.
Reči mi zastaju na vrhovima prstiju jer ne umem da pronađem one prave. Prvo što želim da kažem je - žao mi je. Ali zastajem. Znam da ne želiš to. I znam da već znaš. Još uvek me jede krivica zbog svega. I to znaš.
Tvoj lik me progoni u snovima. Volela bih da mogu da ti kažem koliko puta sam te videla (znam da mi se čini, ali delovao si tako stvarno) kako stojiš ispred mojih vrata. Smeješ mi se onim svojim iskrivljenim osmehom. Mašeš mi. Probudi me vrisak. Dolaziš mi u snove. Nekad samo da se javiš. Nekad bez glasa. Nekad me juri ona noć... znaš već. Krivica mi pritiska grudi i ponestaje mi vazduha ponekad. Znam da nisam kriva ali krivica me jede polako. Dok ne nestanem.
Ne krivim ni tebe. Ne krivim te što mi, posle svega što je bilo sa tobom, fale reči da objasnim ono što osećam. Ne krivim te što bih svaki svoj tekst započela vrištanjem u nadi da to može da dočara prazninu koju osećam u grudima. Ne krivim te što posle tebe ne umem i ne smem i plašim se da se vežem za druge ljude. Ne krivim te što te tražim u drugima. Ne krivim te što mi dolaziš u snove i uvek te dočekam pruženih ruku, spremna za zagrljaj, čekajući da me podigneš i zavrtiš dok mi u ušima odzvanja onaj tvoj zarazni smeh. U tim noćima želim da te zagrlim ali mi samo prođeš kroz ruke, kao vazduh, ma koliko ih ja daleko prema tebi pružala. Ne krivim te.
Volela bih da vratim naše godine. Volela bih da mogu da ti objasnim koliko mi nedostaješ. Volela bih da mogu da vratim vreme da ti kažem koliko te volim, iako znam da znaš. Volela bih da ponovo tišina oko nas priča onda kada su reči suvišne. Volela bih da tvoja fotografija ne stoji tamo gde si nekad radio jer se svaki put rasplačem kad tuda prođem. Volela bih da me ne podseća toliko stvari na tebe jer se uvek izgubim u nekoj pesmi, u nekim očima koje zasijaju kao tvoje, u nekim ljudima, u nekim rečima... volela bih da se ne gubim kad mi tvoj lik dođe da me upozori da se ne vezujem za ljude.
Ljudi uvek odlaze. Neki bez pozdrava. Neki slučajno. Neki namerno. Neki uz bol. Neki na radost. Ljudi uvek odlaze. Prihvatam to. Ono što me boli je zašto si baš TI morao da odeš. Ljudi uvek odlaze. Kada bi moji krici dok spavam mogli da te vrate, do sad bi već opet bio tu. Moje mesečarenje se, kao i uvek u ovo doba godine, pogoršava. Ne znam kuda idem. Ne znam da li krećem prema tebi. Ne znam da li idem da te pronađem iako znam da ćeš opet nestati. Ljudi uvek odlaze. Osećam se kao da besciljno lutam, i u snovima i na javi. I nikada te ne pronađem.
Reči mi beže s prstiju, kao da su sve dalje što više pokušavam danih se setim. Ne umem da ti kažem ono što želim, savršeno svesna toga da mi ni večnost ne bi bila dovoljna da ti sve ispričam. Samo kada bi mi reči istekle iz prstiju. Ali ne idu. Zbog toga mi je i potrebna čitava noć i već pola ovog dana da se ova priča oblikuje.
Znaš da te čekam na našem mestu, iako već dugo ne živiš tu. Provela bih tu dane i noći dok te ne dočekam jer mi je potreban onaj medveđi zagrljaj i one reči utehe koje si oduvek samo ti imao za mene. Čekam te da me smiriš jer sama ne umem da se nosim sa gomilom problema koji su me, kao za inat, svi snašli u isto vreme u istoj godini. Izbegavam mesta sa mnogo ljudi jer nemam gde da pobegnem kad krenem da plačem. A plačem mnogo. Da imam reči koliko i suza do sada bih već roman napisala. Počela sam da teram ljude od sebe, u nadi da ću tako da ih spasem makar malo od vira koji se oko mene stvorio, a koji me polako ali sigurno vuče u neke dubine iz kojih znam da neću moći da isplivam jer će mi nestati vazduha. "To su samo pluća, zar ne?", to si mi oduvek govorio. "Važno je da voliš baš sve trenutke sve dok ne dođe onaj u kojem prestaneš da dišeš."
E pa, Petre, plašim se da je moja duša prestala da diše zajedno sa tobom.