Trideset sati

V. Sarojan je jednom rekao: "Ne znam šta čini jednog pisca piscem, ali smatram da je to verovatno njegova veselost."

Nisam sigurna koliko se slažem sa tim. 

Po nekoj mojoj teoriji, a sam Bog zna koliko teorija imam, najbolji tekstovi pišu se u trenucima velike tuge i uznemirenosti.  Uostalom, moji najbolji tekstovi su uvek bili oni koje sam od suza jedva i uspela da napišem i svaki put kada bih ih pročitala ponovo su izazivali istu količinu suza.

Moje mišljenje je da jednog pisca piscem čini ono što je u stanju da ispriča. Da sam osmisli događaj, njegove likove, vreme i mesto. Sposobnost da jedan pogled pretvori u ljubav u samo par stranica. Način na koji stvari iz svakodnevnog života ispriča kroz par rečenica, možda ne uvek tačno onako kako su se dogodile, uspevajući pritom da u priču ubaci i onog ko čita. 

Ovo je moja priča. 

Ili možda nije.

Sve je počelo u jednom parku. Sedela sam i preturala po torbi tražeći maramice da bih obrisala sa majice kafu koja je izletela iz termosa čim sam ga otvorila. Uvek sam bila nespretna što i jeste razlog zbog kojeg sam uvek nosila maramice sa sobom. Proleće je bilo par nedelja udaljeno tako da je još uvek bilo sveže napolju, što je razlog zbog čega je većina tešnosti otišla na moj kaput. Opsovala sam tiho u sebi pokušavajući da se setim gde sam ga prošli put nosila na hemijsko čišćenje. Biće to dug dan. Krenula sam polako iako sam znala da ću zakasniti. Tu više nije bilo pomoći. U vazduhu se osećao miris cveta trešnje, iako prerano za ovo doba godine. Zastala sam da dohvatim telefon da vidim koliko ću tačno zakasniti ali nije bio u džepu. Sagnula sam se da pogledam gde je kad su mi naočare pale sa glave. Ne verujući baksuzu koji me je pratio nisam ni shvatila da neko nešto viče. Podigla sam glavu taman na vreme da vidim kako do mene dotrčava dečko po izgledu par godina stariji od mene. Tamnim očima pogledao je prema dlanu i pokazao mi telefon koji mi je verovatno ispao nekoliko metara ranije.

"Ne ide ti danas", zaključio je pogledavši u moj kaput.

Zahvalila sam mu se rekavši da je to samo jedan od takvih dana kad sve ide, ali naopačke. Obećala sam da ću ga sledeći put kad ga sretnem  voditi na kafu i uz još jedno hvala ostavila sam ga da gleda za mnom i požurila jer sam već uveliko kasnila.

Iako sam mislila da ga više neću sresti, barem ne u dovoljno kratkom vremenskom periodu da se setim ko je, pogledi su nam se ponovo susreli par dana kasnije u punom autobusu. Provlačeći se između ljudi prišao mi je i pitao da li mi je nešto ispalo ili ovog puta imam sve na broju. Zaustila sam da odgovorim ali me je prekinuo rekavši svoje ime. Izgovorio ga je toliko tiho da se plašim da neću uspeti da ga ponovim tačno kako treba, te se neću ni potruditi. Pogledala sam na sat i shvatila da ne žurim i da je vreme da ispunim obećanje koje sam mu dala prošli put. 

Seli smo u jedan kafić par metara dalje od stanice i u isto vreme naručili istu kafu. Posle nekog vremena one čudne tišine, koja kod mene uvek nastupi kad treba da razgovaram sa nekim koga ne poznajem, razgovor je krenuo lagano, sam od sebe, kao da tišine nije ni bilo i da je naše poznanstvo zapravo duže od deset minuta. Krenulo je od jednostavnih pitanja o tome kako stižem da studiram dva fakulteta (tako što noću ne spavam nego učim), gde mi je društveni život pored toga (ne postoji), šta volim da radim u slobodno vreme (slobodno vreme je retkost, ali gledam serije i čitam knjige), i nekako smo došli do malo težih pitanja kao na primer koliko dugo sam u vezi i da li u njegovom životu postoje žena, deca, devojka, ljubavnice... Spontano. U nekoliko momenata uspela sam da uhvatim par zamišljenih pogleda, kao da me posmatra i pokušava da me protumači. Kada smo oboje zaključili da je vreme da krenemo, rekao je da će me pozvati da se nađemo ponovo. Još uvek nisam znala šta znači sve to i kako protumačiti taj čudni osećaj da sam kraj nekoga ko me jako dobro poznaje iako me ne zna. Kući sam se vratila nekoliko sati kasnije puna misli o tome šta se ranije tog dana dogodilo.

Njegov poziv nije došao sutradan, ni dan nakon toga. Ne mogu da kažem da sam proveravala telefon svakih nekoliko minuta, niti da sam željno iščekivala poziv, ali neka radoznalost me je previše držala vezanu za to "zvaću te". Što je postalo mnogo gore kada je prošlo još 2 dana a poziva nije bilo. Peti dan poslala sam poruku ja njemu i pitala ga da li me je zaboravio ili sam ga prepala prošli put pa nije hteo da se javi na šta mi je on odgovorio da ne želi da bude kukavica i dogovorili smo se da se ponovo vidimo. Našalila sam se da će mu ostati nadimak kukavica i da ne sme da se naljuti jer ga je sam sebi dodelio na šta je, par minuta kasnije, stigao odgovor da će morati da se dokazuje i da mu se sviđa način na koji ga zezam. Veče je ostalo na tome.

Sledeće viđanje nosilo je sa sobom još pitanja, još odgovora, mnogo smeha i osmeha, nagađanja, zanimljivosti i još onih skrivenih pogleda koje sam primetila i prošli put. Kao neka vrsta radoznalosti, kao da pokušava da otkrije moju najveću tajnu samo gledajući u mene. Zanimljivo je bilo razgovarati sa nekim ko je isti kao ti. Kao da sam, saznajući stvari o njemu, upoznavala sebe malo bolje. Čudan osećaj koji se rodio prošli put sada je postajao malo veći i opipljiviji. Zaspala sam sa osmehom a osećala sam se loše zbog toga.Sve to označilo je početak onoga čega sam se najviše plašila - iščekivanja poruke u svakom mogućem trenutku.

Da budem iskrena, za skoro četiri godine veze, od kojih polovinu nismo u istom gradu, ne verujem da je moguće da je moja druga polovina uspela da izdrži da "ne šara" okolo ali to nije umanjilo taj osećaj krivice koji me je probudio narednog jutra u pet, iako sam bila savršeno svesna toga da nisam ništa uradila. Moj mozak je taj koji je osetio povezanost, nešto iskreno i čisto čemu nisam znala ime, a moje srce i moja savest su se svim silama borili protiv toga. Kako odvojiti misli od nekoga čije te misli toliko privlače? Sve se svelo na moje čekanje, osećaj krivice, činjenicu da nisam ništa uradila i neku tihu blagu mržnju prema samoj sebi. 

Kroz glavu su mi prošli svi razgovori, svi osmesi, svi pogledi, sve tišine, svi lagani dodiri dlanova, sve te pesme koje su mahom podsećale na nešto neimenovano i nedefinisano. Znala sam da ne pripadam tu i da tu nije moje mesto, da bi on mogao da pokvari nešto što ja imam a da ja već od prvog pogleda kvarim nešto što on ima. Nervozno sam prevrtala sat po rukama i polako vraćala film kasete unazad. Sve je počelo od njegove "sviđaš mi se" poruke, unazad do rađanja mog osećaja krivice, odlaska u kafić i na kraju do parka.

Sedela sam u parku i shvatila da sam zaboravila termos kod kuće. Znajući da ne vredi da žalim, krenula sam brzim hodom da ne bih zakasnila, i nakon par koraka čula sam tup zvuk pada telefona. Vratila sam se da ga dohvatim i zadržala naočare na glavi kako mi ne bi spale. Ostalo mi je još samo par minuta da stignem ali znala sam prečicu. Stigla sam na čas i na tihom grčkom se izvinila učeniku koji se verovatno ponadao da neću doći uopšte.  Nekoliko dana kasnije vozila sam se autobusom i kroz prozor gledala u kafić u kojem volim da pijem kafu. Telefon nije zvonio a ja nisam iščekivala. Noću sam učila, jedva spavala i po ceo dan držala časove. Nisam pronašla sebe ni u sebi ni u nekom drugom. Kaseta se nije prekinula.

Da li naše priče kontroliše sudbina ili slučajnosti? Koliko je važno razmišljati o onome što se desilo? Ili se nije desilo?

Možda pisca piscem čini ono što pokušava da kaže a ne ume jer, kako je rekao S. Ficdžerald: "Ne pišete zato što želite nešto da kažete, već zato što imate nešto da kažete."

Šta je meni moja priča htela da kaže kad se desila? Ili se nije desila?