Upoznao sam je i svidela mi se.
Voleo bih da je sve to tako jednostavno, ali nije. Ja sam imao nekoga ko me je čekao kod kuće. Nekoga kome sam ja bio potreban i ko je bio potreban meni. Ona je imala nekoga ko je bio daleko i često je o njemu ćutala. Ne, kad bi govorila, nikad to ne bi bilo o njemu. O njemu su bile tišine, uzdasi i zabrinuto lice. A ja nikad nisam govorio o onoj sa kojom sam ja, onoj koja je moja. Nije bilo potrebe ni razloga da je u sve to mešam. A nisam ni želeo. Morao sam da odvojim dva sveta u kojima sam se našao i sebi nisam smeo da dozvolim da se ta dva sveta dotaknu, čak ni kroz razgovor.
Upoznao sam je i svidela mi se. To je bio početak mog drugog sveta.
Jedina stvar koju sam sebi govorio od početka a koja se ni u jednom trenutku nije promenila je to da ovako štitim i nju i sebe. Nju možda više nego sebe jer, ona kakva je, uvek u sve prvo kreće srcem pa tek onda glavom, što za mene nikad nije moglo da se kaže. Ja sam morao da mislim na sebe, na ono što imam i ne smem da rizikujem, a ona je mislila samo na ono što želi i kako to da dobije. Morao sam da je štitim od sebe same.
Plašio sam se da bih mogao da je previše privučem, toliko da upadne sa mnom u vir, a ako uspe da se izbavi iz njega (a uspela bi), to bi je možda uništilo. Možda ne odmah, možda ne baš istog trena, možda tek kroz neko vreme, možda neprimetno, ali bi je uništilo za nekog sledećeg. Za nekoga ko čeka baš nju. Onako kako sam ja mogao da je čekam da je bila meni suđena.
Voleo sam da je posmatram. Okrenuo bih glavu ka njoj a, kao po nekoj komandi, ona bi se nasmejala i rekla "znam da me gledaš". Kao da je to zabranjeno. Voleo sam da je posmatram. Njen lik bi me smirio i izvukao iz neke poplave misli koja bi me mučila. Nije bila svesna toga, ali pomagala mi je da se smirim i onda kad ništa ne bi govorila. Njena pojava mi je često bila dovoljna da skinem sa leđa loš dan, loš mesec, lošu godinu. Za kišu u mojoj glavi ona je bila sunce. A ja to nisam umeo da joj kažem. Samo sam je posmatrao. Voleo sam da je posmatram. Imala je neki čudan osmeh, koji je zbog neke svoje nesigurnosti često skrivala i zaklanjala rukom, ne znajući koliko ja volim kad se smeje i koliko sam se trudio da je nasmejem. Njena raspoloženost uticala je i na mene, a svestan sam toga da nisam smeo to da dozvolim sebi. Možda joj zbog toga nisam ništa rekao. Više sam voleo da je posmatram nego da joj pričam o tome. Pre svega nisam želeo da je zamaram onim što osećam jer sam smatrao da ona nije ni dovoljno odrasla da bi me razumela. Morao sam da se štitim. Morao sam nju da štitim. Nadao sam se da razume. Okrenuo bih se prema njoj a ona je usredsređeno gledala ispred sebe iako sam znao da zna da je posmatram. Voleo sam da je posmatram.
Razmišljao bih tako da joj pošaljem poruku onda kada bi se između nas drala tišina. Telefoni su ćutali a ćutali smo i mi. Znala je da ne sme da mi se javi jer nikad nije bila sigurna koga ima oko mene. Nekad bi mi tako poslala poruku u pola noći pričajući mi o tome kako ima osećaj da sam budan, a ja sam se divio njenoj hrabrosti. Razmišljao bih tako da joj pošaljem poruku. Između nas drala se tišina a ja sam razmišljao o njenom osmehu. Uvek se smešila tako stidljivo mada sam znao da krije vatru iza tog osmeha, samo je trebalo pronaći. A, iz nekih samo njoj znanih razloga, meni je dozvoljavala da ponekad osetim taj plamen. Jednom sam, posmatrajući je kako se nervira zbog neke greške koju je načinila, više se ne sećam ni koje, ućutao da bih je bolje osmotrio. Zastala je i pogledala me, pogrešno protumačivši moj pogled kao razočaranje. Već u sledećem trenutku bacila mi se oko vrata i zagrlila me. Divio sam se njenoj hrabrosti. Srce joj je radilo brže od misli, i za ono što je želela da uradi nikad nije razmišljala previše. Razmišljao bih tako da joj pošaljem poruku. Šta bih joj rekao? Toliko sam stvari želeo da joj kažem ali nisam mogao i nisam smeo. Smatrao sam da ona već dovoljno toga zna i da ne moram da joj pričam. U gomili svojih teorija koje je imala o meni i mojim osećanjima, postojale su one koje su bile ispravne, na šta bih se ja uvek nasmejao, impresioniran onime što je znala o meni iako sam ćutao. Kad bi spomenula neku svoju teoriju o tome šta ja osećam prema njoj i pogodila, često sam u strahu menjao teme, brinući se o onome što bi mogla da sazna. Možda me je sve to malo i plašilo. Nisam smeo da joj dozvolim da mi se toliko približi, nisam smeo da joj dozvolim da mi toliko prodrma svet, nisam smeo da joj kažem da želim da je poljubim toliko da me je od želje stezalo u grudima. Razmišljao bih da joj pošaljem poruku. Da joj kažem da je želim. Da joj kažem da mi se sviđa više nego što ona misli. Možda je to i znala, a meni je to "možda ona već sve zna" bilo dovoljno. Jer ja to nisam smeo da joj kažem. Nisam znao da ona zbog mog ćutanja misli sasvim suprotno od onoga što ja osećam. Mislila je, a ja sam to tek kasnije bolno saznao, da mi se ne sviđa, da nije dovoljno dobra, da me ne privlači. A ja sam ćutao misleći da ona sve zna. Želeo sam da je zaštitim. Morao sam sebe da zaštitim. Želeo sam da je ljubim. Želeo sam da joj pošaljem poruku. Da prekinem tišinu. Samo da joj se javim. Morao sam da ćutim. Želeo sam da joj kažem da je želim. Da je pitam da li želi i ona mene. Znam i kako bi to bilo - pustila bi svoje srce da mi odgovori koliko me želi, iako sam je hiljadu puta opomenuo da mozak treba da blokira ono što srce želi da kaže. Morala je da nauči. Morala je da me razume. Želeo sam da me razume. Želeo sam nju. Razmišljao bih tad da joj pošaljem poruku.
Čekala me je. Uveče. Kada bi svi oko mene zaspali znala je da dolazim i čekala me je. Kasno. Onda kada je već trebalo da spava i da sanja o nekom drugom ona je čekala mene. Rastužila bi se kada se ne bih pojavio ali bi me ipak sledećeg dana opet čekala. Nije trebalo. Nije trebalo da je vučem sa sobom. Nije trebalo da joj dozvolim da mi se približi. Nije trebalo da se upoznamo. Nije trebalo da se zbližimo. Nije trebalo da je posmatram. Nije trebalo da me čeka. A čekala me je. Njene su godine idealizovale sve što sam ja. Idealizovala je ono što sam joj govorio i ono što sam joj prećutkivao. Idealizovala je moju pojavu. Moje srce. Moja osećanja. Moje tišine i moje reči. Nisam joj uzvratio. Nije tu bilo ničeg idealnog. U idealnom svetu ja bih je upoznao i svidela bi mi se. Mogla bi da bude moja a ja bih mogao da budem njen. Ne ovako. U idealnom svetu ja bih joj rekao da mi se sviđa. Ja bih joj rekao da je želim. Ja bih došao ranije jer bih znao da me čeka. A čekala me je. Uvek. Svake večeri. I onda kada nisam davao nikakav znak. Dok bih ja razmišljao da joj pošaljem poruku ona je tu poruku već čekala. Ali je nije bilo.
Morao sam da se udaljim od nje. Morao sam svoje oluje da vratim na svoju obalu a nju da pustim da bude mirna negde bez mene. Negde gde ne bi morala da strepi kada i koju poruku u strahu da pošalje. Mada ona u sebi nije imala strah. Kočnice da. Kočnice za neke stvari koje je želela da uradi a oseti da bi mogle da je povrede. Ali nikad strah. Nije imala strah ni onda kada je sve između nas stalo i umesto da krene bez mene vratila se i poljubila me još jednom. Nije bilo straha ni onda kada je sa mnom probijala granice koje nije smela. Ne. Samo ta vatra. Voleo sam mnogo tu njenu dozu ludosti i bezobraznosti koje bi je vraćale na još jedan poljubac i onda kad ja kažem da je gotovo. Zbog toga, zbog tog njenog plamena, zbog njene upornosti, ja sam smatrao da sam mogao sve da joj kažem a da se ona ne naljuti. Bilo mi je potrebno da me razume. A nije trebalo.
Morao sam da je udaljim od sebe.
Morao sam ja da se udaljim od nje.
Zbog toga sam ćutao. Zbog straha. Zbog želje. Zbog rizika. Zbog njene hrabrosti a mog kukavičluka. Zbog njene impulsivnosti. Zbog njenih usana. Zbog toga što sam voleo da je posmatram. Zbog njenog čekanja. Zbog onoga što smo imali svako u svom svetu. Zbog onog sveta koji je bio samo naš.
Zbog toga što bi u idealnom svetu ona bila moja a ja njen. Zbog toga što idealan svet ne postoji.
Zbog toga što nisam želeo da je povredim, a upravo time što joj ništa nisam govorio najviše sam je povređivao. Zbog toga što sam mislio da ona sve zna. Zbog njene vatre.
Upoznao sam je i svidela mi se.
Sličila je meni. Poznavala me je i kad sam ćutao. Poznavao sam i ja nju i kad je ćutala. Svidela mi se a nisam smeo da joj kažem iako sam znao da joj je bilo potrebno to da čuje od mene. Znao sam i da ne bi to iskoristila protiv mene već je samo želela da zna da mi ne poklanja svoje osmehe uzalud. Da mi ne pruža ruku a da je sa moje strane dočeka hladno srce. Želela je da zna da nije samo njeno telo ono zbog čega me privlači. To joj je bila najveća briga. A ja joj nikad nisam ništa rekao da je razuverim. Mislio sam da je tišinom čuvam.
Upoznao sam je. Toliko mi se svidela. Toliko je bila drugačija. Toliko mi je nedostajala kad je nestala.
Nestala je.
Nadam se da je negde sa nekim ko ume da joj kaže.
Nestala je.
A ja joj nisam rekao.
Nestala je.
U tom svom čekanju koje je potrošila na mene nikad nije saznala koliko sam njen.
Nestala je.
A ja sam se samo nadao da u njoj još ima onog plamena koji je palila kada je bila sa mnom.
Voleo bih da je sve to tako jednostavno, ali nije. Ja sam imao nekoga ko me je čekao kod kuće. Nekoga kome sam ja bio potreban i ko je bio potreban meni. Ona je imala nekoga ko je bio daleko i često je o njemu ćutala. Ne, kad bi govorila, nikad to ne bi bilo o njemu. O njemu su bile tišine, uzdasi i zabrinuto lice. A ja nikad nisam govorio o onoj sa kojom sam ja, onoj koja je moja. Nije bilo potrebe ni razloga da je u sve to mešam. A nisam ni želeo. Morao sam da odvojim dva sveta u kojima sam se našao i sebi nisam smeo da dozvolim da se ta dva sveta dotaknu, čak ni kroz razgovor.
Upoznao sam je i svidela mi se. To je bio početak mog drugog sveta.
Jedina stvar koju sam sebi govorio od početka a koja se ni u jednom trenutku nije promenila je to da ovako štitim i nju i sebe. Nju možda više nego sebe jer, ona kakva je, uvek u sve prvo kreće srcem pa tek onda glavom, što za mene nikad nije moglo da se kaže. Ja sam morao da mislim na sebe, na ono što imam i ne smem da rizikujem, a ona je mislila samo na ono što želi i kako to da dobije. Morao sam da je štitim od sebe same.
Plašio sam se da bih mogao da je previše privučem, toliko da upadne sa mnom u vir, a ako uspe da se izbavi iz njega (a uspela bi), to bi je možda uništilo. Možda ne odmah, možda ne baš istog trena, možda tek kroz neko vreme, možda neprimetno, ali bi je uništilo za nekog sledećeg. Za nekoga ko čeka baš nju. Onako kako sam ja mogao da je čekam da je bila meni suđena.
Voleo sam da je posmatram. Okrenuo bih glavu ka njoj a, kao po nekoj komandi, ona bi se nasmejala i rekla "znam da me gledaš". Kao da je to zabranjeno. Voleo sam da je posmatram. Njen lik bi me smirio i izvukao iz neke poplave misli koja bi me mučila. Nije bila svesna toga, ali pomagala mi je da se smirim i onda kad ništa ne bi govorila. Njena pojava mi je često bila dovoljna da skinem sa leđa loš dan, loš mesec, lošu godinu. Za kišu u mojoj glavi ona je bila sunce. A ja to nisam umeo da joj kažem. Samo sam je posmatrao. Voleo sam da je posmatram. Imala je neki čudan osmeh, koji je zbog neke svoje nesigurnosti često skrivala i zaklanjala rukom, ne znajući koliko ja volim kad se smeje i koliko sam se trudio da je nasmejem. Njena raspoloženost uticala je i na mene, a svestan sam toga da nisam smeo to da dozvolim sebi. Možda joj zbog toga nisam ništa rekao. Više sam voleo da je posmatram nego da joj pričam o tome. Pre svega nisam želeo da je zamaram onim što osećam jer sam smatrao da ona nije ni dovoljno odrasla da bi me razumela. Morao sam da se štitim. Morao sam nju da štitim. Nadao sam se da razume. Okrenuo bih se prema njoj a ona je usredsređeno gledala ispred sebe iako sam znao da zna da je posmatram. Voleo sam da je posmatram.
Razmišljao bih tako da joj pošaljem poruku onda kada bi se između nas drala tišina. Telefoni su ćutali a ćutali smo i mi. Znala je da ne sme da mi se javi jer nikad nije bila sigurna koga ima oko mene. Nekad bi mi tako poslala poruku u pola noći pričajući mi o tome kako ima osećaj da sam budan, a ja sam se divio njenoj hrabrosti. Razmišljao bih tako da joj pošaljem poruku. Između nas drala se tišina a ja sam razmišljao o njenom osmehu. Uvek se smešila tako stidljivo mada sam znao da krije vatru iza tog osmeha, samo je trebalo pronaći. A, iz nekih samo njoj znanih razloga, meni je dozvoljavala da ponekad osetim taj plamen. Jednom sam, posmatrajući je kako se nervira zbog neke greške koju je načinila, više se ne sećam ni koje, ućutao da bih je bolje osmotrio. Zastala je i pogledala me, pogrešno protumačivši moj pogled kao razočaranje. Već u sledećem trenutku bacila mi se oko vrata i zagrlila me. Divio sam se njenoj hrabrosti. Srce joj je radilo brže od misli, i za ono što je želela da uradi nikad nije razmišljala previše. Razmišljao bih tako da joj pošaljem poruku. Šta bih joj rekao? Toliko sam stvari želeo da joj kažem ali nisam mogao i nisam smeo. Smatrao sam da ona već dovoljno toga zna i da ne moram da joj pričam. U gomili svojih teorija koje je imala o meni i mojim osećanjima, postojale su one koje su bile ispravne, na šta bih se ja uvek nasmejao, impresioniran onime što je znala o meni iako sam ćutao. Kad bi spomenula neku svoju teoriju o tome šta ja osećam prema njoj i pogodila, često sam u strahu menjao teme, brinući se o onome što bi mogla da sazna. Možda me je sve to malo i plašilo. Nisam smeo da joj dozvolim da mi se toliko približi, nisam smeo da joj dozvolim da mi toliko prodrma svet, nisam smeo da joj kažem da želim da je poljubim toliko da me je od želje stezalo u grudima. Razmišljao bih da joj pošaljem poruku. Da joj kažem da je želim. Da joj kažem da mi se sviđa više nego što ona misli. Možda je to i znala, a meni je to "možda ona već sve zna" bilo dovoljno. Jer ja to nisam smeo da joj kažem. Nisam znao da ona zbog mog ćutanja misli sasvim suprotno od onoga što ja osećam. Mislila je, a ja sam to tek kasnije bolno saznao, da mi se ne sviđa, da nije dovoljno dobra, da me ne privlači. A ja sam ćutao misleći da ona sve zna. Želeo sam da je zaštitim. Morao sam sebe da zaštitim. Želeo sam da je ljubim. Želeo sam da joj pošaljem poruku. Da prekinem tišinu. Samo da joj se javim. Morao sam da ćutim. Želeo sam da joj kažem da je želim. Da je pitam da li želi i ona mene. Znam i kako bi to bilo - pustila bi svoje srce da mi odgovori koliko me želi, iako sam je hiljadu puta opomenuo da mozak treba da blokira ono što srce želi da kaže. Morala je da nauči. Morala je da me razume. Želeo sam da me razume. Želeo sam nju. Razmišljao bih tad da joj pošaljem poruku.
Čekala me je. Uveče. Kada bi svi oko mene zaspali znala je da dolazim i čekala me je. Kasno. Onda kada je već trebalo da spava i da sanja o nekom drugom ona je čekala mene. Rastužila bi se kada se ne bih pojavio ali bi me ipak sledećeg dana opet čekala. Nije trebalo. Nije trebalo da je vučem sa sobom. Nije trebalo da joj dozvolim da mi se približi. Nije trebalo da se upoznamo. Nije trebalo da se zbližimo. Nije trebalo da je posmatram. Nije trebalo da me čeka. A čekala me je. Njene su godine idealizovale sve što sam ja. Idealizovala je ono što sam joj govorio i ono što sam joj prećutkivao. Idealizovala je moju pojavu. Moje srce. Moja osećanja. Moje tišine i moje reči. Nisam joj uzvratio. Nije tu bilo ničeg idealnog. U idealnom svetu ja bih je upoznao i svidela bi mi se. Mogla bi da bude moja a ja bih mogao da budem njen. Ne ovako. U idealnom svetu ja bih joj rekao da mi se sviđa. Ja bih joj rekao da je želim. Ja bih došao ranije jer bih znao da me čeka. A čekala me je. Uvek. Svake večeri. I onda kada nisam davao nikakav znak. Dok bih ja razmišljao da joj pošaljem poruku ona je tu poruku već čekala. Ali je nije bilo.
Morao sam da se udaljim od nje. Morao sam svoje oluje da vratim na svoju obalu a nju da pustim da bude mirna negde bez mene. Negde gde ne bi morala da strepi kada i koju poruku u strahu da pošalje. Mada ona u sebi nije imala strah. Kočnice da. Kočnice za neke stvari koje je želela da uradi a oseti da bi mogle da je povrede. Ali nikad strah. Nije imala strah ni onda kada je sve između nas stalo i umesto da krene bez mene vratila se i poljubila me još jednom. Nije bilo straha ni onda kada je sa mnom probijala granice koje nije smela. Ne. Samo ta vatra. Voleo sam mnogo tu njenu dozu ludosti i bezobraznosti koje bi je vraćale na još jedan poljubac i onda kad ja kažem da je gotovo. Zbog toga, zbog tog njenog plamena, zbog njene upornosti, ja sam smatrao da sam mogao sve da joj kažem a da se ona ne naljuti. Bilo mi je potrebno da me razume. A nije trebalo.
Morao sam da je udaljim od sebe.
Morao sam ja da se udaljim od nje.
Zbog toga sam ćutao. Zbog straha. Zbog želje. Zbog rizika. Zbog njene hrabrosti a mog kukavičluka. Zbog njene impulsivnosti. Zbog njenih usana. Zbog toga što sam voleo da je posmatram. Zbog njenog čekanja. Zbog onoga što smo imali svako u svom svetu. Zbog onog sveta koji je bio samo naš.
Zbog toga što bi u idealnom svetu ona bila moja a ja njen. Zbog toga što idealan svet ne postoji.
Zbog toga što nisam želeo da je povredim, a upravo time što joj ništa nisam govorio najviše sam je povređivao. Zbog toga što sam mislio da ona sve zna. Zbog njene vatre.
Upoznao sam je i svidela mi se.
Sličila je meni. Poznavala me je i kad sam ćutao. Poznavao sam i ja nju i kad je ćutala. Svidela mi se a nisam smeo da joj kažem iako sam znao da joj je bilo potrebno to da čuje od mene. Znao sam i da ne bi to iskoristila protiv mene već je samo želela da zna da mi ne poklanja svoje osmehe uzalud. Da mi ne pruža ruku a da je sa moje strane dočeka hladno srce. Želela je da zna da nije samo njeno telo ono zbog čega me privlači. To joj je bila najveća briga. A ja joj nikad nisam ništa rekao da je razuverim. Mislio sam da je tišinom čuvam.
Upoznao sam je. Toliko mi se svidela. Toliko je bila drugačija. Toliko mi je nedostajala kad je nestala.
Nestala je.
Nadam se da je negde sa nekim ko ume da joj kaže.
Nestala je.
A ja joj nisam rekao.
Nestala je.
U tom svom čekanju koje je potrošila na mene nikad nije saznala koliko sam njen.
Nestala je.
A ja sam se samo nadao da u njoj još ima onog plamena koji je palila kada je bila sa mnom.
Нема коментара:
Постави коментар