Fizika

Nikad nisam volela fiziku. Previse je to brojeva, jedinica i racuna za moj ukus.  I sad sedim na jednom od tih beskrajnodugih casova i cekam kraj.
Profesorka me opominje da prestanem da pisem. Kaze mi da sam promasila skolu. Ne brinite, profesorka, promasila sam ja zivot, sta je tu jedna skola manje vise.
Svaki dan mi je isti. Nikoga ne upoznajem, ni sa kim ne pricam, ni sa kim se ne druzim. A niko to i ne primecuje.
Retko se smejem. Ponekad samo, dok citam neke nove, tudje price, ili dok plovim svojim mislima, mastom, umem i da razvucem usne u tu krivu liniju koju zovu osmehom. Mada nemam ni volje da se smejem.
Uglavom se zalim na nesto. Na pune autobuse, na guzvu, dosadu, hladnocu.
A ne zalim se na stvari koje pogadjaju mene i moj nacin zivota. Na primer ne zalim se na gubitak koncentracije ili nedostatak vazduha. Valjda sam naucila da prihvatim sebe.
A smeta mi sve, samo nemam kome da pricam o tome.
Jos sedim na casu.
Ne cekam vise ni da mi stigne poruka, jer poruke koje sam ranije cekala sad kao i da ne stizu vise. I kad stizu tu su samo da udare najjace tamo gde najvise boli.
Previse sam sebe unela i sebe pokazala i postala sam dosadna. A i na to sam navikla. Ili me ima previse ili me uopste nema. Ne postoji tu siva boja.
-Ivana, promasila si skolu - opet cujem glas profesorke mog najneomiljenijeg predmeta.
-Ne brinite, profesorka, i ja sama sam promasaj.