Ulica

Sinoc sam setala bulevarom.
Nije mi bila neka zelja vec mi je trebalo gubljenje vremena da ne bih prerano stigla na mesto na koje sam isla. Desi se i meni ponekad da stignem prerano, ne moram ni ja uvek da kasnim.
Tu negde, na polovini mog puta videla sam staricu kako prosi. Imala je svega nekoliko dlaka na glavi, neki izlizani dzemper koji joj je verovatno po onom vetru cinio vise stete nego koristi. Bilo mi je zao i nisam mogla da skinem pogled sa nje. Zavukla sam ruku u dzep i napipala nekoliko suvih, za mene u tom trenutku nepotrebnih, novcanica od deset dinara i ubacila u njenu cinijicu koja je bila skoro potpuno prazna. Pogledala me je kao da joj je Bozic dosao tri meseca ranije  i nekoliko puta prepuklim suvim glasom rekla 'hvala'.
Tesko mi je bilo da je posmatram, samu, odsecenu od svih i svega, kako zivi i zavisi od tudje dobre volje.
Kako bi meni bilo na njenom mestu? Jer, iako nemam mozda neki preterano dobar odnos sa svojim roditeljima ali me nikada nisu izbacili na ulicu, koliko god pretili da hoce. Stresla sam se i nastavila da hodam.
U tom trenutku trebala mi je doza njega, njegovog toplog glasa koji bi me ugrejao na toj hladnoci i kojim bi verovatno otopio sante leda kada bi se samo malo potrudio. Zato sam ga pozvala.
Prvo zvono. Molim te, javi se, trebas mi da oteras cene oblake koji su se okomili na moj svet.
Drugo zvono. Hajde, treba mi razlog da obrisem suze koje se tako besomucno slivaju niz moje lice celog dana i ne zele da stanu.
Trece zvono. Zasto se ne javljas? Zar je moguce da me toliki baksuz tera da dok se davim u svojoj besmislenosti jedina osoba koja moze da me izbavi ne moze da pritisne tu zelenu slusalicu?
Konacno se posle cetvrtog zvona nekako priguseno cuje njegov glas. Konacno, posle celog dana bez njegovih poruka i posle njegovog zanemarivanja, konacno vidim neki optimizam i uspevam da se nasmejem.
Ali samo na kratko. Ne voli da ga zovem kad je kod sestre i zato ubrzo prekidam vezu. Tama iznad mene kao da mi se zlokobno smesi i ponovo me guta potpuno me potapajuci u  tugu koja me je ceo dan pratila.
Nema ga. Dugo ga nema i predugo ga gubim. Zar mu ne nedostajem nimalo? Znam i zasto. Jer on nije kao ja. On provodi vreme sa drustvom za razliku od mene koja i nemam drustvo s kojim bih trosila vreme. Ima ljude koji su tu i ja sam samo jedna od tih osoba koja zivi uz njega i dise, doduse malo dalje, isti vazduh kao i on. Kao i milioni drugih ljudi. Ali on, medju tim milionima, nije usamljen koliko sam ja. Ljudi oko mene su prolazni, niko mi se i ne javlja a jos manje me pita kako sam. Zato ga i nema. Zato nestaje. A kad nestane on nestajem i ja.
Samo sto ja ne umem da se vratim. Mozda na neki nacin i ja zavisim i zivim od necije tudje volje i vremena koje neko nekad nadje da posveti meni.
U svetu gde ljudi zive medju svojim drustvom ja sam ista ona osoba koja bi odmah zavrsila na ulici. Ne progovarajuci ni sa kim.