I tako

Zivela sam. Znam to jer se secam osecaja disanja. Udah, izdah. Ali kako mogu da se secam necega sto je mehanicka radnja? Ne znam. U svakom slucaju zivela sam. I bila sam ziva. Ako se uzme da te dve stvari znace isto. 

Negde u vremenu tog mehanickog disanja upoznala sam njega. 

Jos jedan prolaznik mog zivota, mislila sam. Ali tu je jos uvek. Dise isto kao i ja. Samo malo zivlje i dublje od mene jer on ima sa kim to da podeli. Tu je. Deli sa mnom svoje misli, ceka pocetak i kraj mojih recenica i zna o meni vise nego sto sam nekim drugim, blizim ljudima dozvolila da znaju. Tu je. Odgovara na moje pozive i smeje se mojim salama. Brine za mene. A ne treba.

Daleko je. Vazduh nekog drugog mesta i grada struji njegovim plucima i drzi ga u zivotu. Da li i on zbog toga zivi? Zato sto dise? 

Glupo pitanje. 

Tu je. Voli me a ne bi trebalo. Kako mozes da volis osobu koja ne voli sebe? Kako mozes da volis nekoga ko ne zna ni da li ce moci sledeceg meseca ili sledece godine ponovo da udahne vazduh? 

Ne mogu da mu uzvratim. Potreban mi je, bas kao vazduh, drzi me da se ne srusim bas kao sto me i ovo srce drzi. A ne mogu da ga volim. I kako da mu kazem? Kako da slomim njega, a istovremeno i sebe, kada mu kazem da ne mogu?

Ne mogu da mu rusim snove a ni da mu dajem nadu koju nemam ni sama. Kako da srusim njega kada cu istovremeno i svoj oslonac da srusim? Ne mogu to da mu uradim. 

Zasto sam mu dozvolila da se veze? Zasto mu nisam rekla da bira pogresnu osobu? Zasto mu nisam rekla da nikad necu moci da mu uzvratim osecanja? Zasto ga nisam pustila dok je jos mogao da ode? Mogla sam sve ovo da sprecim, mogla sam da ga sacuvam... a nisam.

I opet disem. Jos uvek. A ne zelim.

Ne zelim vise da punim pluca kiseonikom i da kradem vazduh od ljudi kojima je barem zagarantovano sutra. 

Udah. I cemu moje postojanje? Izdah.

Cekam njegovu poruku. Da li zato disem? Da li me ta mala kovertica u uglu ekrana tera da zivim, drzi u zivotu? 

Cujem njegov glas. Nacin na koji izgovara moje ime motivise me da izdrzim, da teram srce da lupa, bar jos jedan dan.  

Smeh. Zvuci kao one cevcice raznih duzina koje kad pomera vetar koji duva prave neobjasnjivu melodiju.

Mozda ipak izdrzim, samo da cujem opet taj smeh.

Sebicna sam. Toliko sam oslonjena na njega, toliko mi je potreban da mi se cini kao da mu dajem laznu nadu. I dajem mu. I mrzim se zbog toga. Ali kako da ga napustim? Da li ce naici neka druga osoba koju ce on voleti i koja ce da popravi sve sto ja rusim u njemu?

A rusim mnogo toga.

Cujem kako mi izgovara ime opet. Kao kada kroz oluju odjednom grane sunce. Prestani, prekorevam sebe. Ne dozvoli mu da se nada.

Treba mi ta kovertica. Gde je? Zasto ne misli na mene?

Pocinje opet oluja.

Sece me recima. Preterala sam. Ocekivala sam da moze da bude sa mnom kad god mi zatreba i njemu je to pocelo da smeta. Oluja lomi sve. Nisu to ni skupoceni prozori, ni stabla, ja se lomim. Krcam daleko glasnije od svega sto znam. Lomim se. Zasto sam morala toliko na njega da se oslonim? Zasto sam morala da budem toliko ja? Zar nisam mogla da se oslobodim svoje licnosti. Jos uvek se lomim. Kad prestaje ovo?  Dosadila sam mu. Dosadilo mu je smisljanje poruka za mene u svakom trenutku. Zato sto je on imao druge za koje je disao, dok sam ja disala samo da se odrzim u zivotu. 

To, ta oluja, to moje lomljenje, te reci koje su me sekle kao najostriji nozevi, to je bila najiskrenija poruka koju sam primila od njega.

Lomim se dalje. Treba mi njegov smeh da se sastavim. A ne smem da ga zovem, lomi me. Moram da prestanem da mislim o tome. Moram da se sastavim. Kako je ono bese islo? Udah, izdah.

Jos sam ziva?

Lomljava ne prestaje a ja jos uvek disem?

Zasto?

Zasto ne prestanem vec jednom?

Slusam poruke koje mi je ostavio u sanducetu. Slomljen je. Plasi me njegov glas. Plasi me sta sam mu uradila. Zasto ga nisam pustila? Zasto sam dozvolila da sve u njemu umre zbog mene? Plasi me njegov slomljeni glas. Kako bi se slomio kada bi znao da ne mogu i ne zelim da mu uzvratim osecanja? 

Plasim se njegovog bola.

Plasim se da ga ne izgubim.

Plasim se da cu da ga srusim.

Plasim se.

I zasto ne prestanem da pisem vec jednom?