Mrak

Sedim na prozorskom simsu i gledam napolje.
Bosa stopala mi vise iznad prazne ulice i osecam kako me golica vetar. Nije vazno.
Pevusim neku poznatu melodiju mada mi se cini da je nikad pre nisam cula.
Vec par sati nigde nema ljudi ali mislim da sada vidim tamnu siluetu nekog coveka.
Priblizava mi se polako.
Gleda gore u mene i ja prestajem sa pevusenjem. Krivi glavu na jednu stranu, gleda me zbunjeno. Mozda misli da cu da skocim. Necu, dodje mi da mu viknem ali se samo smejem. Prestaje da me gleda i nastavlja dalje. Mozda je shvatio da ipak necu skociti a mozda jednostavno zuri. A mozda ga nije briga.
Odlazi i opet je ulica prazna. Neka je, navikla sam da sve bude prazno.
Odavno i sama zivim prazan zivot.
I dalje ljuljam noge iznad ulice mada vise ne mogu da se setim one melodije.
Vracam se svojim mislima. Vrtim pramen kose oko prsta i gledam kako vetar pomera krosnje drveca.
Cuje se neko suskanje, pomeranje a nema nikoga.
Gledam u zvezde. Pruzam ruku kao da cu da dohvatim neku, mada znam da su predaleko, i saram pogledom po nebu. Spajam zvezde prstom da dobijem neki oblik, pravim neka nova sazvezdja. Spustam ruku i zatvaram oci. Vec pocinje da mi bude hladno pa polako i noge ubacujem unutra. I ova noc se zavrsava  i mozda je vreme da i ja sad krenem na spavanje.
Nikad ne spavam nocu. Plasi me mrak. Plasi me odlazak u nepoznato.
Zato svake veceri posmatram nebo.
Vidim da postaje svetlije na horizontu i znam da svice.
Lezem u krevet i zatvaram oci.
Punim glavu sarenim oblicima kojima ne znam ime i nizem note polako jednu za drugom.
I melodija se vraca.