Avalon

Putovali smo dva dana bez prestanka.
Vec sam polako osecao njegovu tezinu na ledjima ali nisam zeleo da odustanem.
Da nam samo konji nisu pobegli...Ali, ne. Nisam imao vremena da zalim.
Ostalo je bilo jos nekoliko sati da dodjemo do ostrva. Znao sam da ne smem da pokleknem, kada je ostalo tako malo vremena. Otrov se polako ali sigurno sirio njegovim venama, mogao sam da osetim to. Osecao sam ostricu neunistivog maca kako se svakim mojim korakom sve vise priblizava njegovom srcu i siri svoj otrov telom mog najboljeg prijatelja. Nisam smeo da dozvolim sebi da zbog umora protracim njegov zivot, previse je vazan svima, dvorcu, meni...
Okupiran svojim mislima, shvatio sam, sa kobnim zakasnjenjem, da vise ne cujem njegovo disanje.
Ne.
Molio sam se da nisam u pravu.
Ne.
Ne kada smo bili tako blizu. Ne ostavljaj me, pomislio sam.
Znao sam da u meni vise nije bilo ni zrna magije, ali nisam zeleo da odustanem. Poslednjom snagom volje i uz pomoc samo jedne misli prizvao sam ga. Kilgharrah. Poslednji predstavnih svoje vrste, Velski zmaj, stariji od samog vremena. On je taj koji je docekao i ispratio mnogo kraljeva, spasao mnoge zivote.
A bio mi je preko potreban.
Vise mi nije bila vazna ni udaljenost od ostrva, ni moja sudbina, ni bol koji sam bez prestanka osecao.
Cuo sam udaranje krila i kroz suze sam molio, molio za zivot svog prijatelja.
-Kasno je-cuo sam zmajev glas.
-Ne. Ne smem da pustim da umre. Moja sudbina je da ga stitim, oduvek je bila. Pomozi mi. On mi je prijatelj.-sapnuo sam.
-Kasno je-ponavljao je Kilgharrah-ali ti si ispunio svoju sudbinu. Neki zivoti su predodredjeni da se zavrse tako. Ali, on nije samo kralj. On je kralj koji je postojao i koji ce postojati. Budi siguran, kada Albionu bude najpotrebniji, Artur ce se podici ponovo.
-Ne...-mumlao sam-ne...
Ali bilo je prekasno. Moj prijatelj, moj najbolji prijatelj umro je na mojim rukama a ja sam bio nesposoban da to sprecim.
Nisam imao kud. Morao sam da stignem na ostrvo Avalon, da ispunim Arturovu sudbinu, da ispunim svoju sudbinu za koju sam se toliko molio da je pogresno protumacena... Zeleo sam da i ja budem mrtav, da ne moram da trpim taj bol i tu tugu.
Tolike godine sluzbe.. toliko sacuvanih tajni, pomoci... Bio mi je potreban moj najbolji prijatelj.
Stigao sam do Avalona, najmocnijeg ostrva poznatog nasem svetu. Stigao sam na Arturovo konacno odrediste, moje usputno stajaliste.
Polozio sam ga na camac. On je kralj, svakako zasluzuje bolju sahranu od ove koju ja ovako obican mogu da mu pruzim.
Suze su klizale niz moje lice i kapale u vodu remeteci njenu staklastu povrsinu.
Posuo sam ga cvecem, prekrio tragove krvi i jos jednom, uzaludno, pokusao da izvadim ostatke otrovnog maca.
Nisam znao sta da uradim, sta da kazem. Kako se oprostiti od najboljeg prijatelja? Brata?
Prisetio sam se prastarog zmaja, Kilgharrah, i njegovih poslednjih reci. Znao sam da ga vise nikad necu videti, neki osecaj duboko u meni govorio mi je to.
Da li ce se Artur stvarno ponovo vratiti da vlada i ujedini pet kraljevstva? Cija je to sudbina?
Odlucio sam da verujem. Suze su mi pekle obraze.
Zapalio sam vatru i gurnuo camac prema Avalonu.
Pre nego sto sam bacio poslednji pogled prema svom najboljem prijatelju sapnuo sam ''Dok se ne sretnemo ponovo".
A sada?
Jos sam tu. Zivim. Ne bas u potpunosti. Trajem, neunistiv, jak.
Nocu sedim i posmatram nebo.
Cekam ostatak svoje sudbine.
Cekam svog najboljeg prijatelja da se vrati.