Izlaz

Zdravo. Posmatram te vec duze vreme. Dugo sedis tu. Zasto places? Ne brini, ne moras da pricas. Verujem da se osecas lose ali isto tako verujem da je tvoje lose bolje od onoga kako se ja osecam.
Zasto cutis? Ne verujes mi?
Meni se cini kao da je svet srusen ali ti izgledas kao da vise nista nece biti kako valja. Verujem da sada izgleda kao da nema izlaza i, veruj mi, i ja se tako osecam.
Ne znam sta ti je i znam da ne mogu da pomognem jer me ni ne poznajes, probaj barem da me saslusas do kraja. Pokusacu da svojom pricom pomognem u popunjavanju tvoje. Ti delujes tuzno, ali ja delujem jos gore. Preispitujem sebe, ne znam gde sam. Verujem da za sve sto nam se desava postoji razlog, ali da li si se nekad osecao kao da ti se sve raspada i da sve sto si planirao pada u vodu jedno po jedno? Mislim da jesi a i ja u zadnje vreme imam osecaj kao da ne umem da se sastavim. Nekako mi je sve sto mi se desava kao neke domine, kad se jedna stvar srusi, srusi se jos milion dodatnih stvari, i taman kad pomislim da se popravlja nesto opet nastane jos veci problem i sta god ja da uradim i cime god da pokusam da se iscupam cini mi se kao da zapravo tonem sve dublje i da necu uspeti.. Nista mi ne ide od ruke, kao da je od pocetka napravljeno tako da jedna stvar ide u propast za drugom i nema nacina da se to spreci i sve samo tera po svom a ja vise ne mogu da zaustavim. Toliko je sve lose da mi ponekad dodje da ceo dan prelezim s pokrivacem preko glave samo da se osiguram, jer je to jedini nacin da ne pokvarim jos nesto.
I kako da prevazidjem sve to? Kako da zaustavim beskonacno rusenje domina? Kako da pomognem sebi? Kako da me zaobidje taj baksuz koji me odavno tera i vuce za sobom? Odakle da pocnem kada se, kojim god putem krenem, spotaknem uvek o isto kamenje i uvek padnem nemocna da se podignem i birim za svaki novi pokusaj?
Ne zelim da pobegnem, znam da ni ti ne zelis, to nije ni opcija ni izbor.
Slusas li me? Imas li neko misljenje? Verujes li mi?
Ne verujem da ti ista znas, ne znam ni zasto pokusavam.
Ipak si ti samo ja.