Cvet

Da sam ikada imala dovoljno vremena da skupim i pocistim sva svoja osecanja tokom zivota verovatno bi se sve skupilo u jedan dan. Mozda dva. Da li sam ja to prestala da budem sposobna da osecam ili jednostavno vise nemam na sta da raspodelim ono sto zelim da osetim? Nemam vise ni tuge dovoljno da zaplacem, nemam brige u sebi dovoljno da se razocaram, nemam dovoljno muke ni da sazaljevam sebe. Osmeha dovoljno za laznu srecu na licu a prave srece nikad dovoljno za osmeh. Kada ce da se desi nesto lepo?
Mastam. Zamisljam planete iznad svoje glave. Zapravo fizicki je nemoguce jer, da mi stoje iznad glave nista ne bih videla i njihove gravitacione sile bi me vukle tlu dok ne udarim celom tezinom o njega. Hm. Svejedno volim ih, volim planete, volim nedostizno i neshvatljivo, volim neistrazeno i cudno. Volim stvari slicne sebi. Da li sam zbog toga pronasla njega? Neka visa sila na koju nisam mogla da uticem ili slicnosti medju nama? Sudbina? Za mene i moja osecanja on je na isti nacin neistrazena teritorija kao i svemir. Koliko god da lutam svakog dana bih pronasla nesto novo, neke zvezde, misli, tacke i osobine za koje mozda ni sam ne zna da su tu.
Gledam u cvet u svojoj ruci. Malopre mi ga je ubrao i osecam mrvice zemlje pod prstima. Refleksna reakcija ili zelja da me iznenadi necim? Poklon? Volim poklone. Vrtim cvet ali vec mi postaje neprijatno pod prstima. Dolazim na ivicu da ga bacim i od dole bljeste svetla. Osecam kako me bole oci. Sta bi bilo da sam pala? Korak unazad. Nemam vise cvet. Ni iznenadjenje. Gde su iznenadjenja? 
Zelim da vratim vreme dovoljno da ne bacim taj cvet tamo gde ne mogu da dohvatim. Imam ruzu, setim se, prvu ruzu koju mi je poklonio. Mala je i ima crvene tracice. Secam se dana. Secam se suza. Da li smo se takvi mi izgubili? Ne osecam se kao da sam se izgubila ali ima nesto nedostizno u nama koji stojimo ba tom peronu. Da li smo zasli u navike i ne mozemo da se vratimo? Ne zelim to. Ne zelim navike.
Gde mi je cvet? Hocu li naci drugi takav? Moje misli nemaju smisla a vise ni ja samoj sebi nemam smisla.
Da li smo mi nestali u osvetljenju mobilnog telefona? Isparili tek tako? Gde su oni razgovori od dva sata? Suze na peronu?
Gde mi je cvet?
Ne zelim da ponovo zaspim sama.