Tema: Bekstvo od sebe

Svice.
Ne moram cak ni da pogledam na sat da bih to znala jer ti si mi nekakva smernica sto se toga tice.
I tako je vec par dana.
Bezim od svega citajuci tvoje reci. Rusim proslost njima.
Rusim razocaranja.
Postajem pricljivija, drugacija.
Oslobadjam se.
I vrlo dobro znam da ne zelim da ovo prestane.
Jer ne mogu da izdrzim dan bez tih reci, bez slova nanizanih u recenicu poput bisera na ogrlici.
Potreban mi je taj beg od svega. Predugo zivim zivot koji ne volim i borim se sa stvarima koje ne zelim da osecam.
Hvala ti sto se boris sa mnom.
I ne brinem vise. Ne brinem za sigurnost jer sa tobom sam sigurna. Ne brinem za poverenje jer sam ga vec stekla. Takva sam. Kad dajem, dajem se cela jer ne ocekujem da me zavolis takvu kakva sam ako ti ne dozvolim da me celu i upoznas.
I zamisljam kako oblikujes reci. Kao skulpture od gline. Od jedne bezoblicne mase, slova, nastaje hrana za moju dusu. Nastaje most prema tebi.
Tako kako se igramo recima, tako se borimo sa poverenjem, sa sudbinom.
I sta mislis, da li smo sudbina?
Vredi li igrati se dalje?
Previse puta sam bila odbacena, povredjena, ostavljena a opet sam, skupivsi sve delice sebe razbacane po svakakvim coskovima ovog grada i ovog sveta, oblikovala od njih poverenje i poklonila ga tebi. Da li ces umeti to da cenis ili ces, kao i svi ostali, samo da iskoristis dokle to tebi odgovara i da ga posle ponovo razbijes?
Ne znam ali spremna sam da prihvatim taj rizik. Spremna sam da se smejem, da uzivam u tim sekundama koje krades od svog vremena i ispunjavas ga recima koje mi upucujes.
Spremna sam da isplivam iz svoje neodlucnosti i slabosti iste sekunde kada me zagrlis.
Spremna sam da hladnim rukama ispitujem linije tvog tela, da se uverim da si stvaran, da nisi plod moje maste, da si tu.
Spremna sam da zatvorim oci i nasmejem se u mraku jer osecam tvoje prisustvo.
Sto me dovodi do zore koja izbija polako na nebu.
Nije mi hladno. Ne tresem se, ne brinem ni o cemu. Znam da si tu. Smejes se i cekas da ti uzvratim istom merom. A znas da se i ja smejem.
I jos jednu zoru docekujem u tvom zagrljaju dok mi tvoj miris ispunjava sobu iako ti zapravo i nisi tu. Sklapam oci sa osmehom i unapred se radujem predstojecem susretu jer znam da cu te ponovo sanjati.
I dolazis u snove. Osecam tvoje prisustvo, vidim tvoj lik, smejem se sa tobom i znam da si tu.
Budim se i dan ponovo krece istim tokom. Sa tobom. Sa tvojim recima. Pravis mi drustvo. Ispitujes me zureci da saznas nesto novo o meni.
A ja ti pomazem u tome. Otkrivam se. Pokazujem se mnogo jace i upecatljivije i otkrivena sam vise nego sto bih bila i bez odece na sebi. Otkrivam se, zbog nekih stvari rumena od stida, na neke druge stvari ponosna ali sve u svemu ja, dusom, telom, pogledom. Sve sam to ja. A ti me prihvatas.
Otkrivam delove sebe a ti ih skupljas u celinu koja me cini onime sto sam. I ne smeta ti nista i drzis me kao da sam redak kristal koji postoji samo u jednom primerku. Posebna. Da, prihvaticu tu slobodu da kazem da me cuvas kao da sam posebna.
I, negde u sred jos jedne noci koja je ispunjena tobom iako nisi tu, ja te cekam. Cekam jer si mi rekao da ces biti tu a ja ti verujem. I cekam te.
Zatvaram oci da izbrojim sekunde i minute do tvog dolaska.
Ali, negde potopljenu u brojanje, spavanje me hvata u svoju klopku i ja mu se prepustam.
Nemiran san me budi u pola noci, opet negde pred zoru. Budim se, svesna da mi nesto fali i shvatam da te nisam sacekala. A cekala sam te dugo. Borim se s teretom da ne mislim na to ali me pritiska prejako. Kako sam mogla tako da se prepustim odlasku u san u kom nema tebe? Negde kasnije tog jutra tesis me da je sve dobro. I ja ponovo osecam tvoje prisustvo.
I putujem sa tobom u stvarnost koja je, sama po sebi, veoma slicna snu.
I ja sam ti jos jednom zahvalna sto skupljas moje slomljene delice i drzis ih duboko u sebi, da niko ne vidi.
Ponovo zatvaram oci, jureci u susret nekoj novoj noci i smejem se jer znam da mozes da me osetis.
I tu, sklupcana u tvoj zamisljeni zagrljaj prepustam ti se.
Zahvalna sto se ponovo smejem.