Skoljka

Tu sam.
Sasvim sam sigurna da sam tu.
Osecam. Dodirujem. Cujem.
Vrelina suza mi greje lice. Klizaju polako, svaka urezuje u moje lice tragove zbog kojih je nastala. Svaka prica svoju pricu.
Ne zelim da otvorim oci. Ne zelim da ispunim vidokrug svetloscu jer mi nije potrebna. Ne zelim je. Ne treba mi.
Zelim da me proguta tama koju vidim dok su mi oci sklopljene. Da potonem.
A opet sam tu. Cula mi govore da treba da se plasim necega ali ostala osecanja du mi toliko zatupljena tugom koju osecam da ne mogu da shvatim cega.
Vetar mi mrsi kosu. Duva. Osecam kako mi siba obraze. Odakle vetar?
Otvaram oci da vidim gde sam. U prvi mah zaslepljuje me svetlost i tera me na razmisljanje koliko dugo su mi oci bile zatvorene. A onda prekorevam sebe sto sam ih otvorila uopste. Vidim oblake. Beli su, savrseni, svaki podseca na neki drugi oblak, svaki mi se podsmeva slobodom i cinjenicom da je odsecen od sveta kome ja pripadam i za koji sam cvrsto, lancima vezana. Plutaju mi iznad glave. Plove svojom putanjama. Odlaze, rasprsuju se. I opet se stvaraju i postoje. Lice jedni na druge a razlikuju se. Kao one razmisljalice u novinama kada ponude dve naizgled identicne slike koje se razlikuju kada se duboko u njih zagledas. Da svaki je drugaciji i svaki sa sobom nosi neku svoju kisu.
Gledam u oblake. Pustam cula da ih osete. Da me ispune.
Takva sam da osecam sve. Osecam tugu kada pada kisa. Ili srecu kad sija sunce. Osecam bol kada gledam dok nekog drugog boli. Takva sam. Osecanja nekoliko osoba strpana u mene jednu. Pucaju iz mene. Vitlaju. Cekaju da dodju na red. Osecanja. Za sve i svakog.
I to me lomi. Prazni me. Kao da sam rezervoar osecanja. Dok ne postanem kao skoljka. Prazna. Takva da vise ne sluzim nikome i nicemu.
Pokusavam da se setim zbog cega sam otvorila oci. Vetar. Pitala sam se otkud vetar. I skrenula sam pogled sa oblaka da pogledam oko sebe.
Stene su mi zaklonile vidik.
Odakle sad stene?
Opirem se porivu da ponovo zatvorim oci. Pridizem se trudeci se da me naredni nalet vetra ne obori.
Gledam oko sebe. Nista. Praznina. Hladnoca. Odjednom postajem svesna svog straha. Visina. Previsoko je. Strah. Visina. Vrti mi se u glavi. Kako sam dosla dotle? Hvata me panika. Vristala bih. Mada me niko ne cuje. Plakala bih. Previse bih plakala. Znam da nema svrhu ali treba mi taj filter.
Smirujem se. Zatvaram oci i osluskujem vetar. Osecam. Osecanja bole i razaraju ali me cine onim sto sam. Tu sam. Previse zaljubljena u svet oko sebe da bih dopustila sebi da ne osecam. Previse emotivna za sve sto me je snaslo. Ali jos sam tu. Borim se. Guram vetar. Uzivam na kisi. Setam sama i pratim reku svojih misli.
Nije mi hladno mada sam svesna da se vetar pojacava. Onda shvatam. To shvatanje me siba po licu skoro isto tako kao i taj vetar. Vreme zavisi od mog raspolozenja. Zato ne osecam hladnocu ali osecam prezninu. Sve ima savrsenog smisla samo sto ja to ne umem da promenim. Usamljena sam. Bacena na neke stene. Ostre poput mojih misli. Prejake stene koje se protezu u nedogled. Sama. Zatvorenih ociju. Okruzena slobodnim oblacima.
Cekam.
Cekam drustvo.
Cekam tu neku posebnu osobu zbog koje ce sve da se promeni.
Cekam da budem shvacena.
Da ne budem usamljena.
Beskrajno plavetnilo. Strah. Visina. Hladnoca. Gde sam ja u svemu tome? I zasto sam sama?
Vetar me udara poput samara sto sam verovala u obecanja koja se nisu ispunila. Sto sam verovala u ljude.
Ali da nisam to ne bih bila ja.
Osecanja se bore da izadju. Plamte. Gore. Bude se u meni kao zveri posle zimskog sna. Zelim da osecam. Zelim da budem onakva kakva sam bila. Da volim svet. Da uzivam u zivotu.
Ali ne mogu. Jer vise nema ljudi kojima bi to bilo vazno, kojima bih ja bila vazna.
A osecanja ne mogu da lete u prazno zar ne?
A i ja sam odavno prazna. Kao skoljka.
Skoljka koja je nekad nosila biser. Cist i neiskvaren. Biser koji su ljudi, kako ko je od mene odlazio, kidali i nosili deo po deo sve dok nije ostalo nista. Praznina. Ljuska.
*
Vise volim kad su mi zavorene oci.
Tako da se osecam kao da ce tama da me proguta. Da ne osetim strah. Da ne osetim napustenost. Da i ja mozda budem slobodna, da ne budem vezana za zemlju.
Da idem putem kojim idu oblaci. Sama.
Zatvorenih ociju.