Pismo

Ne umem da ti objasnim zbog cega ti pisem ali zelim da ti kazem gomilu stvari.
Greju me nasa secanja. Greju me, smiruju i drze u zivotu.
Suncan je dan. Tvoja topla saka obuhvatila je moju i kao rezultat izazvala trnce celim telom. Ne mogu da ti opisem koliko volim tvoj dodir.
Setamo Kalemegdanom. To mi je najlepsi i omiljeni deo grada. Tu su, godinama unazad zakopavane moje misli, godinama cuvane moje tajne i sada konacno i tebe provodim tuda. Da li cujes kako odzvanjaju iz stabala neke moje neizgovorene reci? Da li osecas moje prisustvo svuda oko sebe pa mi zbog toga jos jace stezes ruku?
Nema lepseg pogleda na Beograd nego odavde. Tu, tu gde se reke ljube i mesaju i stapaju u jednu boju, sacinjene od istih supstanci a opet tako razlicite, kao i ti i ja, odatle se vidi ceo svet iako ti cula dozvoljavaju da vidis samo vrhove zgrada. Sigurna sam da je to najlepse mesto na svetu, tako kao sto je mojoj ruci najlepse mesto u tvojoj.
Susti lisce a ja tonem negde u dubine tvijih zelenih ociju, zelenih poput onih reka koje  se pruzaju u nasem vidokrugu. Tu na granici nasih pogleda, na nekom mestu koje je zaklonjeno tvojim gustim trepavicama, tu negde pocinje i moj svet. Nije to obican svet kao ovaj na kom se mi nalazimo i koji sa ovog mesta na kom stojimo moze da se vidi kao na dlanu, ne nije to ta vrsta svetova. Moj svet, svet u toj prelepoj zelenoj boji, postoji zato sto u njemu postoji onaj deo mene koji niko drugi sem tebe ne vidi. Zato se i nastanio tu kod tebe, tu mu je skroviste, tu se oseca sigurno.
Ispitujem tvoje lice a pogled mi se sekund duze zaustavlja na tvojim usnama. Malo razdvojene, tek toliko da otkrijes tracak tog savrsenog osmeha. Te usne koje sam toliko puta poljubila, koje sam toliko puta sanjala i grejala svojima. Te usne koje su se toliko puta nasle na mojima, koje su me budile nocu kada me pozelis. Brzo sklanjam pogled prema okolnim zgradama. Spustam glavu crvena u licu pomalo zbog hladnoce, malo vise zbog tog osecaja vreline koji je pogled i pomisao na tvoja usne izazvao.
Dizes mi glavu da me pogledas u oci i ja drhtim od tvog dodira. Gledas me i ja razmisljam da li i ti osecas toplinu mog plavetnila, da li te privlaci kao sto ti privlacis mene. Sama pomisao na to me tera da ponovo sklonim pogled. Smejes se. Osecam da se smejes iako te ne vidim. Smejes se pomalo zbunjen zato sto ne mogu da izdrzim da te pogledam a znam da znas. Naravno da znas, prepoznavanje svakog mog pokreta uvezbao si toliko puta. Poznajes me, predobro i to poznavanje struji dodirom nasih ruku.
Stajes ispred mene i naslanjas me na ogradu. Tu, gde se reke stapaju u najlepse mesto na svetu. Ljubis me. Secanje na tvoje usne gori na mojim usnama i ja ti uzvracam. Ni za trenutak ne pustas moju ruku a ja sam srecna zbog same pomisli da si tu, da si stvarno tu i da si moj.
Lisce susti i u nekim neorganizovanim naletima pada sa drveca i mrsi se kako u tvoju tako i u moju kosu. Moje zamrsene lokne koje toliko volis poskakuju pod tvojim dodirima a ja imam neopisivu zelju da tako ostanemo zauvek. Ili barem dok se vreme ne zaustavi.
Noc je. Grad pred nama, najlepsi grad koji znam, odrzava se budnim paleci svetla koja se nizu od zgrade do zgrade kao novogodisnji ukrasi na jelci. Beograd sija a ti me jos uvek drzis za ruku. Grejes me, cini mi se, satima, danima. Igras se prstima sa mojima dok ih konacno ne ispreplices i ostavis ih tako. Poneki slucajni prolaznik to ne bi ni primetio ali tako kako mi drzis ruku jasno ostavljas na meni etiketu "Moja" i ja znam da to i jesam.
Grad sve jace sija ali ni sva svetla ovog sveta nemaju toliko poseban sjaj kao tvoje oci. Ne, nista ne svetli tako jasno, tako zivo. Ne postoji to svetlo koje bi moglo da se poredi sa iskrom tvojih ociju. Kao da si pokrao hiljade svitaca i pustio ih da plutaju zelenim beskrajem.
Toplo mi je iako je jesen. Toplo mi je jer me tvoja ruka greje i tvoj duks koji si mi pre nekoliko momenata navukao preko glave i rekao mi da mi savrseno pristaje iako zapravo moze da prodje i kao sator za mene. Ali duboko negde znam da ti to zaista mislis. Svici u tvojim ocima obasjavaju me nekim posebnim sjajem i ja verujem da u meni vidis nesto zaista lepo.
Toplo mi je. Mada znam, i da nemam duks ne bi mi bilo hladno. Nijedna vatra ovog sveta ne greje kao tvoj dodir. Nikakav led ne moze da prodje kroz moju kozu dokle god me tvoji prsti greju. Kao ono kada ne mozes da zaspis pa ostavljas tople niti tragova svojih prstiju po mojim ledjima.
Grad svetli iza nas a mi polako napustamo njegov zagrljaj i krecemo nazad.
Secas se tog dana? Secas li se vetra koji je sustao nasa imena?
Znam da se secas.
Rasplices nase prste i pustas mi ruku dok se ja nemo bunim.
Da li si shvatio poentu mog pisma?
Ne, nisam ni ja.
Javi mi ponekad da li me se secas, da li te jos izaziva ono isto mesto, da li te privlaci usce razlicitih reka.
Negde na kraju ovog pisma trebalo bi, poslednji put, da ti kazem da te volim.
Steta sto ne postojis.