More

Kad sam bila mala najvise sam volela da mi recituju onu pesmicu "Zamislite, deco, jedno veliko more". I ja sam zamisljala. Volela sam da plivam, da ronim, da pustim vodu da mi ispuni glavu umesto misli, i da sam se ja pitala verovatno bih vodu disala umesto vazduha.
I sad zamisljam more. Samo sto to vise nije ono isto plavo more koje sam toliko volela. Gledam u more svojih neuspeha. Tu sam ja, plutam na povrsini, jer kao i svako drugo more, ni ovo moje ne da da potonem. Ali cini mi se da cu uskoro. Osecam kako mi prsti bride jer je voda hladna, osecam da me cekaju neke velike dubine koje necu umeti da preplivam. Samo sto mene iz mojih dubina nece moci da spase ni onaj isti razbojnik sa prozora, niti bilo koja druga osoba koja se nasla na onom brodu iz pesmice.
Tesko se koncentrisem na ucenje. Kome je uopste potrebno da toliko detaljno zna bas svaki malecni delic nekih tako malih i (naspram drugih stvari) nebitnih informacija u nasim zivotima? Svi ti zakoni, brojke, slova. Impresivno je sto nas drze u celini, sto zbog njih postojimo i sto svet kakav vidimo i znamo ne bi bio takav da nema njih. Ali to je tako dosadno i besmisleno. Zar ne mogu ja sa svojih koliko-vec-imam godina  da se bavim necim zanimljivijim, drugacijim, necim sto bi moglo da me odvuce na stranu na koju zelim da odem a ne da me dublje potapa u stvari koje ne znam i u more neuspeha kojih ionako imam dovoljno?
Zar ne moze on, kome sve uvek ispricam kome se poveravam u vezi svega, bar jednom da bude na mojoj strani kad kazem da ne umem nesto, da ne mogu? Volela bih da ume da me shvati onako kako cesto ne ume.
Misli mi lutaju kao da ih ta morska struja nosi. Znam da ne umem, milion puta sam se uverila u to, ne mora on jos vise da me podseca na to tako sto ni govori da se ne trudim dovoljno. Trudim se koliko mogu ali me mozak cesto ne slusa dovoljno, previse sam ja idiot za takve stvari.
Nema ga. Nema ga satima. Gubim vreme, sedim ali ne slusam nista, pisem ali ne vidim slova, cutim jer nemam sa kim da pricam. Telefon mi ostaje kod drugarice na sat vremena. Brinem se da ce se zabrinuti sto mu ne odgovaram na poruke. Dzabe sam se zabrinula, nije ni bilo poruka na koje bih odgovorila.
Kao sto rekoh nema ga satima.
Popunjavam testove, pisem, brisem, gubim se u besmislu.
Tonem u moje more.
Nema ga satima.
Zovem ga negde u povratku. Treba mi jer vetar bez njegovog glasa duva bez ikakvog smisla. Ako ga slusam vise ni taj vetar ne duva tako jako, vec pusta moje pramenove da lutaju oko slusalice telefona kao da je i on tu.
Moram da prekinem ali drzi me u zivotu to sto znam da cu ga uskoro opet cuti. Opet, cim predjem tu razdaljinu od tih sati koliko ga nije bilo i trenutka kada udjem u kucu.
Nekad se cini da je ta razdaljina kilometarska a nekad prodje samo nekoliko minuta. Nekad razdaljina nikad i ne prodje.
Ulazim u kucu, ne zato sto je volim nego zato sto nemam gde drugo da odem. Pozdravljam se sa svima, ne zato sto smo bliski vec zato sto se to ocekuje od mene.
I penjem se u svoje utociste, dalje od nadaljih zvezda, tamo gde konacno mogu da budem sama. Prelistavam nekoliko stranica knjige ali ne drzi mi paznju. Zovem ga.
Zovem ga jer mi treba da nadoknadi sve one sate, dane, nedelje besmisla, da ucini da ispari ono moje more kojeg tako dugo ne mogu da se otarasim.
Zovem ga a on ne moze da prica. Ne znam ni zasto sam ocekivala da moze. Vec dugo nema vremena ni za mene, ni za moje besmislice, i razumem ga. Razumem ga kao sto ga niko nije razumeo. I ja bih na njegovom mestu od sebe pobegla. I ja bih da sam kao on (prepuna bitnijih stvari koje mogu da radim) terala svaku priliku u kojoj bi me svaki cas zvala jedna te ista osoba da mi kaze... nista zapravo. Ne pricam sa njim ni o cemu. Dani su se zato sveli na moje zvanje i na njegovo odlaganje mojih poziva. Mozda nije ni vazno, a mozda je vazno previse.
Citam sta je pisao. Ne trebaju mi njegova objasnjenja a on ih u svojim tekstovima ima previse. Ne trebaju mi njegovi izgovori jer vise nije ni vazno nista od toga.
Tu me hvata vir. Tonem. Davim se. Trepnem i ne disem vise.
Otvorim oci i sve pocinje ponovo.
Vise nije ni vazno zasto ne moze da mi se javi, neka izmislja izgovore, neka me laze, na sve sam ionako navikla.
Previse ljudi oko mene, premalo njega u svima.
Nema ga satima.
Zamislite, deco, jedno veliko more.
Ja sam se u mom moru odavno udavila.
Otvorim oci i sve ponovo pocinje.